Nakon što sam dobro odslušala pjesme Desingerice i Pljugice, moram priznati da sam otkrila nekoliko ličnih favorita. Iako možda nije idealna pozadinska muzika za čitanje ili pisanje moje kolumne, mogu sa sigurnošću reći da ću je sigurno puštati kada se želim dobro zabaviti. Što se tiče dopuštanja Desingerici da me udari patikom u glavu tokom nastupa, moje trenutno stanje duha možda nije sklono, ali ne mogu govoriti u ime tinejdžerske verzije sebe, koja bi mogla imati drugačije mišljenje.
Svaka roba će naći svog kupca, a to uključuje i muziku. Uvijek će se naći neko ko će rezonirati s Tonijem Cetinskim, dok će se drugi možda povezati s Pljugicom i Desingericom. Ne vidim nikakav problem u tome – ono što je zaista važno je da ljudi pronađu radost i zadovoljstvo. Danas se čini da je pojedincima uskraćena sloboda da prave greške, da uče iz njih i da rastu. Ali tada dolazi KENSEL i vrijeme je da kažemo zbogom! Muzika nema moć da našu decu transformiše u narkomane, lopove, delinkvente, alkoholičare ili kockare. Nedostatak efikasne komunikacije sa roditeljima može dovesti do ovakvih negativnih ponašanja. Bitno je shvatiti da samo muzika ne obrazuje našu djecu; mi, kao roditelji, imamo tu odgovornost. Nije fer kriviti muziku za negativan uticaj na našu decu kada postoji bezbroj drugih faktora, pre svega iz porodice i društva.
Trenutno su pojedinci izuzetno skloni sukobima, bez obzira na vrijeme i mjesto. Izražavanje suprotnog mišljenja je slično hodanju po užetu. Lično, ne podržavam zabranu Desingerice i Pljugice i sa nepokolebljivom sigurnošću predviđam nadolazeći haos. 3, 2, 1…
Nažalost, pravi problem leži u onoj djeci koja su stalno bila izložena strahu, zabranama i pritiscima. Takve okolnosti ometaju njihov rast i razvoj, a mogu imati trajne posljedice na njihovu budućnost.
