Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u zimu 1992. godine u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svakako je imao svoju sobu, ali je postalo jasno da naš odnos ne može više da bude bez suštinskog dodira i odlučili smo da prekoračimo.
Bila sam zatečena. Kakvo pitanje?! “Knjigama, naravno!” Šta drugo da kažem… Božjom promisli? Sutradan ujutru mi je poklonio sa posvetom svoju ukoričenu sveščicu, jednu od rukopisnih beležnica, kojih sada imam bezbroj u Legatu.
On me je završio, ali kako da izađem iz dobrog braka i sa malim detetom od četiri godine? Milorad je već imao odraslu decu: ćerku od 27 i sina od 31. Odbila sam ga rekavši mu da to jednostavno ne mogu, pa ne mogu. Tokom tih mjeseci, od decembra 1991. do aprila 1992, bilo je jasno da ipak moram da se otkinem od svog bivšeg života. Iznajmili smo jednosoban stan u Ilije Garašanina, podno Tašmajdana, gde danas stoji Pavićev spomenik. Onda je on pozvao moju mamu, otišli smo na večer i tada me je zvanično zaprosio. Potom smo sa uličnim telefonom pozvali svaku svoju porodicu i saopštili da se nećemo više vratiti kući.
Branka Pavić nije bila rada da se to ikakvim dogovorom reši. Sada nema svedoka da mi to potvrde, ali mislim da je taj brak i bez mene bio gotov. Njegova supruga, istoričarka umetnosti, teško je to podnela. A Milorad je njoj sve ostavio. On ju je obezbedio, ne samo decu nego i širu porodicu. Uvek je brinuo da svi budu zadovoljni. U zimu 1992. godine kupili smo burme i u krevetu venčali jedno drugo. Tek kasnije će doći i papirno venčanje. Ono je manje važno, ali ima pravne konsekvence na ceo moj život i posle njegove smrti.
