Pevačica Lepa Brena bila je kandidat na izboru za “Pesmu Evrovizije” 1983. godine sa hit pesmom “Sitnije, Cile, sitnije”, koju je komponovao legendarni Kornelije Kovač. Sve je počelo u prelepo ukrašenoj dvorani Studija M u Novom Sadu, gde je, pred očima čitave države, uživo preneto na televiziji, odigran izbor koji je okupio gledaoce pred malim ekranima širom Jugoslavije.
Očekivalo se da će upravo Lepa Brena, koja je u to vreme bila pravi fenomen i veliki hit, predstavljati Jugoslaviju na prestižnom evrovizijskom takmičenju u Minhenu. Međutim, sudbina je imala drugačiji plan.
Na poslednjem probnom nastupu, sve je izgledalo kao da će publika i stručni žiri prepoznati jedinstveni šarm i energiju Lepe Brene. Kornelije Kovač, koji je bio zadužen za komponovanje pesme, kasnije je priznao: “Na kraju sam se odlučio za Lepu Brenu zato što je ona u tom trenutku pravi hit. Koristio sam se lukavstvom, ne samo znanjem i talentom, da bismo, bar malo, privukli pažnju Evrope.” Uprkos njegovoj uverenosti i entuzijazmu, generlana proba je pokazala da je atmosfera na takmičenju bila nepredvidiva.
Na samoj probnoj večeri, dok su se učesnici spremali za konačni izbor, iz studija su dolazile privatne informacije putem telefonskih poziva iz Novog Sada. Već je bilo jasno da su mnogi članovi žirija, smeštenih u našim TV centrima, bili naklonjeni mlađem pevaču Danijelu sa pesmom “Džuli”. Čak je i jedan od samih pevača, poznati pulen Đorđe Novković, mirno izjavio pred završnom priredbom da će Danijel pobediti. I tako, u iznenađujućem obratu sudbine, Daniel je proglašen pobednikom, a Lepa Brena, koju su mnogi smatrali idealnim izborom, ostala je bez prilike da predstavlja Jugoslaviju na “Evroviziji”.
Iako je sve to izazvalo veliki šok među fanovima, Lepa Brena se nije obeshrabrila. Naprotiv, njena pesma “Sitnije, Cile, sitnije” ostala je danima na radijskim programima, a publika je izrazila žaljenje što baš ona nije otputovala u Minhenu. U intervjuima, Brena je priznavala da je još pre izbora osećala da je izbor možda bio pod uticajem nameštenih kriterijuma i pritiska medija. “Još pre nego što je poznat pobednik, imala sam utisak da je to bila jedna velika budalaština,” rekla je kasnije, dodajući da su novinari svojim ponašanjem i načinom iznošenja komentara stvorili atmosferu u kojoj je odabrani kandidat morao biti onaj koji je zadovoljio evropske kriterijume, a ne onaj čiji je rad bio autentičan naš.
Njeni bliži saradnici i prijatelji s vremena pre izbora preneli su anegdote sa probnih nastupa u Novom Sadu, gde su joj se s humorom tapšali po ramenu, pitajući da li je već spakovala kofere za Minhenu. Iako je na početku sve izgledalo smešno, ubrzo je ta situacija dobila kiselkast ton, koji je ostavio tragičan utisak na Lelu.
Jedna od najintrigantnijih priča vezana za ovaj događaj odnosi se na savet koji joj je pružila jedna dugogodišnja prijateljica. Prema njenim rečima, “Šta se ti u ovo uplićeš kad je sve već namešteno i kad se zna ko će pobediti?” – poruka koja je stigla iz Zagreba, gde je ta prijateljica bila u društvu svog dečka iz vojske. Prijateljica je tvrdila da će pobediti Daniel, što je, kako je na kraju i ispalo, postalo istina. Brena je odgovorila da nije došla na takmičenje da bi se borila protiv nameštanja, već da želi da predstavi ono što je tipično naše, sa elementima jugoslovenskog melosa – autentičnu muziku koja, kako je tvrdila, ne spada u evropske standarde, već odražava balkanski duh – snažniji, iskreniji i više zemljan. “Sebe ne smatram evropskom ženskom, već balkanskom,” izjavila je, ponosno ističući svoje autentične korene.
Na kraju, Lepa Brena nije dobila poene od žirija, ali je osvojila srca naroda. Njen poraz se, paradoksalno, pretvorio u slavlje zahvaljujući masovnom odazivu publike koja je, iako je glasala protiv nje na formalnom nivou, u privatnim razgovorima i putem telefonskih poziva sa Nemačke iskazala svoje divljenje. “Dobila sam silne poene, baš one koje sam priželjkivala, ali ne od žirija, već od naroda,” govorila je Brena, naglašavajući da su mnogi koji su, do juče, bili smatrani provincijalcima, iznenada postali važni kritičari i podržavaoci kada su shvatili koliko autentična muzika treba da bude predstavljena na međunarodnoj sceni.
Poseban detalj ove priče odnosi se na pripremu garderobe za nastup. Umesto angažovanja vrhunskih stilista, garderobu je za Brenu spremala najvažnija osoba njenog života – njena majka. “Ni garderoba mi nije bila imitacija Pjer Kardena. Setim se samo šta je prošle godine uradio Rikard Gumzej, koji je samo unakazio one ‘Aske’. Ja sam objasnila svojoj mami šta želim, ona je otišla kući i sašila mi garderobu koja je bila savršeno krojena uz moje telo. Mama mi je u tome bila bolja od bilo kog poznatog dizajnera,” podelila je Brena, prenoseći te intimne detalje.
U Minhenu bi, prema njenim rečima, nastala prava ludnica. “Tamo bi svi bili za mene. Nema nemačkog grada gde nema Jugovića, a tamo bi se, pre nego što se sazna ko će biti naš predstavnik, iz Nemačke slali poruke da ćemo otkupiti celu salu, plaćajući ulaznice po 300 marka. Bilo bi to pravo opšte veselje, sa našim zastavama, bučnim navijanjem i energijom koju mi donosimo na bini,” izjavila je pevačica, opisujući kako bi njeno pojavljivanje zapalilo atmosferu.
Iako je Danijel konačno odabran kao reprezentativac, čitava priča o izboru za “Pesmu Evrovizije” ostaje upamćena kao jedno od najintrigantnijih poglavlja u istoriji domaće muzike. Lepa Brena je, iako nije otišla u Minhenu, osvojila srca naroda, a njen poraz je, paradoksalno, postao slavlje autentičnog duha muzike. Uprkos nameštenim kriterijumima i pritiscima medija, ona je ostala ponosna na sebe, verujući da prava muzika ne može da bude suđena formalnim standardima, već da se meri srcem naroda.
