Postoje priče koje nisu preplavile naslovnice, nisu u centru pažnje zbog skandala, politike ili bogatstva, ali su ostale duboko urezane u pamćenje, jer govore o ljudskoj dobroti, tihoj žrtvi i zahvalnosti koja nadživi vrijeme.
- Ova priča, koja je počela u jednoj osnovnoj školi u Tuzli krajem devedesetih, pokazuje kako male geste mogu promeniti nečiji život za svu večnost. U njenom centru stoje školska čistačica teta Fata i dječak po imenu Tarik. Njihova priča o prijateljstvu, borbi i dubokoj povezanosti traje i nakon više od dve decenije, a danas je simbol onoga što znači biti čovek, biti saosećajan i nikada ne zaboraviti.
Tarik je bio dečko iz porodice koja je prošla kroz mnoge nedaće. Odrastao je u teškim uslovima, bez puno materijalnih dobara, a jedina sigurna stvar bila je ljubav njegove majke, koja je uprkos svemu, radila najteže poslove kako bi obezbedila osnovne potrebe. Iako je bila posvećena svom sinu, novca nije bilo dovoljno da bi uživao u osnovnim stvarima, poput užine u školi.
- Tarik je naučio da krije glad, povlačeći se na mesta gde ga drugi nisu primetili, kao što su stepenice, hodnici ili čak ćoškovi škole. Nije želeo da privuče pažnju i da ga drugi sude zbog siromaštva. Glad u njegovom stomaku nije bila samo fizička – ona je duboko pogađala njegov ponos, čineći ga tišim nego što je zapravo bio.
Jedina osoba koja je primetila Tarikovu tihu patnju bila je teta Fata, školska čistačica. Žena koja je živela skromno, sa minimalnom platom, ali je posedovala nešto mnogo vrednije – veliko srce. Svakog dana, gotovo u isto vreme, ona bi prolazila pored Tarikovog mesta, bez da ikada pravi veliku buku. Sa velikim pažnjom i diskrecijom, iz džepa svoje uniforme izvlačila bi mali zamotuljak sa sendvičem, koji je bio najlepši obrok koji je Tarik mogao da poželi. Bilo je to obično parče hleba sa malo maslaca, komadić parizera ili čak komad domaće pite koju je teta Fata spremala za sebe. Iako je i njen stomak bio često prazan, ona je bila ta koja je omogućila Tariku da barem na trenutak zaboravi na glad. „Uzmi, sine… meni je ovo ionako previše“, govorila bi tiho, ne želeći da ga ponizi pred drugim učenicima.
- Svaki dan, ti mali gestovi, koje je Fata radila iz ljubavi, bili su Tarikovi temelji. Bez njih, možda bi njegov život izgledao potpuno drugačije. Tokom osam godina školovanja, svaki njen sendvič bio je za njega mnogo više od obroka – bio je izvor snage i nade, koja mu je davala volju da ide dalje. Godine su prolazile, i Tarik je završio osnovnu školu. Spremio se za novi korak – školovanje u Sarajevu. Teta Fata nije bila ta koja je tražila zahvalu, niti obećanja. Činjenica da je u njenoj ruci, uz topla uputstva, dobio zgužvanu novčanicu od 50 maraka, bila je njen način da mu poželi sreću na putu. Zamišljena, sa samo nekoliko reči, nije znala da je tih nekoliko maraka bio početak jednog velikog putovanja za Tarika, koji je u tom trenutku bio još samo dečko sa sećanjem na skromnu ljubaznost svoje učiteljice.
- Proteklo je mnogo godina, Fata je ostarila, a njen život je nastavio u tišini. Njen fizički izgled se menjao, leđa su je izdavala, a srce je slabilo. Nikada nije zaboravila Tarika, ali nije imala razloga da traži nešto zauzvrat. Živela je mirno, sa malom penzijom koja je jedva pokrivala troškove za lekove. Zdravlje joj je počelo ozbiljno da opada, i jedina opcija bila je operacija u Sarajevu, ali problemi sa liste čekanja i visoki troškovi privatnih bolnica činili su njenu situaciju gotovo beznadnom. U tom trenutku, svet se okrenuo. Tarik, sada već ugledni kardiohirurg, nije mogao da zaboravi ženu koja je čitav svoj život posvetila pomaganju drugima, iako je bila u istoj meri siromašna kao i on.
Kada je Fata završila u bolnici, na vratima njene sobe pojavila se osoba koju nikada nije očekivala. Tarik je došao da je operiše. On je bio njen lekar, ali i čovek koji je znao šta znači biti zahvalan. U njegovoj ruci, umesto scalpela, bila je ona mala sendvič sa parizerom, koji je ne samo podsećao na prošlost, već bio simbol svega što je učinila za njega. Operacija je bila duga i teška, ali uspešna, a Fata je konačno dobila šansu za novi život. Danas, teta Fata ne živi više u tišini. Tarik je u potpunosti izmenio njen život. Neka od svojih najlepših trenutaka provela je kao počasni gost u njegovoj kući, zovu je „nana“, a svaki put kada se za stolom nađe bogat obrok, na stolu je i mali sendvič sa parizerom – znak zahvalnosti koja se ne zaboravlja.
Ova priča nije samo o onome što se može meriti novcem, ona je lekcija života koja pokazuje da ljubav, saosećanje i malene svakodnevne žrtve imaju moć da promene svet. Tarik nikada nije zaboravio teta Fatinu ljubaznost, a ona je zauzvrat dobila sve što je ikada želela – ne samo zdravlje, već i duboko poštovanje i ljubav.
