Preživeli smo i odrasli kao normalni ljudi, iako su naše majke često koristile aspirine kad su ih bolela glava, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do poslednjeg trenutka trudnoće, bez ikakvih testiranja na dijabetes. Kao deca, vozili smo se u automobilima bez sigurnosnih pojaseva i vazdušnih jastučića i nismo morali da nosimo kacige dok smo vozili bicikl ili rolere.
Pili smo vodu iz creva za zalivanje bašte, umesto iz flašica kupljenih u velikim trgovačkim centrima. Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i pravi puter, pili sokove puni šećera, ali nismo postajali debeli jer smo se stalno igrali napolju.
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se po ceo dan. Igrali smo žmurke, graničara, lopove i pandure, kraljica 1-2-3, kauboje i indijance, fantome i sve druge igre koje je dečja mašta mogla da smisli. Sve dok se ulična rasveta nije upalila, a ona je bila vrlo slaba. Ponekad nas niko nije mogao pronaći po ceo dan, a roditeljski šamar bio je deo vaspitanja, ali nikada zlostavljanja.
Provodili smo čitave dane praveći trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice. Nakon nekoliko padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Nismo imali imaginarne prijatelje, jer prijatelje smo sticali vremenom. Nismo imali problema s koncentracijom u školi jer nam nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Nismo imali školskog psihologa i vaspitača, ali smo ipak završavali škole.
Nismo imali prodavnice droge ispred škole, niti smo imali playstation, nintendo, x-box ili bilo kakve video igre. Televizor smo imali samo sa dva kanala, a drugi je počinjao da emituje program tek popodne. Nismo imali video rekorder, surround zvuk, mobilne telefone, računare, internet, čat sobe…
Imali smo prijatelje i provodili smo vreme sa njima. Padali smo s drveća, sečemo se na staklo, slomimo zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpe stripova, i sve to preživeli bez ozbiljnih posledica.
Vozili smo bicikl ili išli peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihove domove da se družimo. Kada smo upali u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku; često su bili stroži od samog zakona.
Poslednjih 50 godina bile su najplodnije u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje izumitelje i naučnike koje svet poznaje. Imali smo slobodu, pravo na greške, uspehe i odgovornost, i naučili smo kako da živimo sa tim.
Ako pripadaš toj generaciji, čestitam ti! Možda ćeš želeti da podeliš ovo sa drugima koji su imali sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli da određuju kako treba živeti. Možda bi bilo korisno poslati ovu poruku i svojoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali.
Pozdrav, generacijo! Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo samo zajedno, u zagrljaju.
