U trenucima kada se život lomi na pre i posle, postoje priče koje ne govore samo o bolesti, već o snazi ljudskog duha koji odbija da se preda. Kako piše Mondo, ispovest Marine Tanacković iz Šapca jedna je od onih koje se ne čitaju usput, već ostaju duboko urezane u svest kao dokaz da hrabrost često dolazi tiho, bez buke i reflektora.
- Marina je imala svega 27 godina kada joj je život zadao tri udarca za manje od dve godine. Tri puta joj je dijagnostikovana leukemija. Tri puta je morala da gleda smrti u oči. I tri puta je pobedila. Njena priča, kako navodi Mondo, nije svedočanstvo o medicinskim protokolima i terapijama, već o odluci da se živi uprkos svemu. Ona nije postala jaka zato što je to želela, već zato što nije imala drugi izbor.
Bila je mlada zdravstvena radnica kada je telo počelo da joj šalje signale da nešto ozbiljno nije u redu. Umor koji nije prolazio, slabost u nogama, osećaj da se gubi kontrola nad sopstvenim telom. Odradila je smenu do kraja, ali je znala da se iza toga krije nešto više. Pregledi su se nizali, a pogledi lekara govorili su ono što reči još nisu smele. Kako prenosi Kurir, izgovorena je samo jedna rečenica: hitno u Beograd, u Klinički centar Srbije.
- U Urgentnom centru sve se dogodilo brzo. Dvadesetak ljudi oko nje, aparati, hitne odluke. Jedna rečenica medicinske sestre, upućena koleginici, bila je trenutak kada je Marina shvatila da se njen život nepovratno menja. Tada je zaplakala prvi put. I tada je znala.
Roditeljima je sama saopštila dijagnozu. Nije čekala ublažene verzije ni skrivene istine. Rekla im je direktno da ima leukemiju. Kako piše Kurir, usledilo je trenutno zadržavanje u bolnici, transfuzije i početak borbe koja nije ostavljala prostor za strah – jer za strah jednostavno nije bilo vremena.
- Tokom jedne transfuzije došlo je do teške reakcije. Marina je pala u komu, priključena na aparate i doživela kliničku smrt. Ipak, kasnije je svedočila da ni tada nije bila odsutna. Osećala je prisustvo roditelja, njihovu blizinu, njihovu borbu pored njene. Kada se probudila, prvo je tražila oca. Znala je da je bio tu. To iskustvo, kako ističe i Mondo, zauvek joj je promenilo pogled na život.
Nije bilo vremena za oporavak. Sa visokim procentom malignih ćelija u krvi, odmah je započela hemoterapije. Dva teška ciklusa nisu donela željeni rezultat. Vest da nije u remisiji bila je jedna od najtežih koje je čula. Ipak, njen odgovor bio je jednostavan i čvrst – uspeće. Lekari su joj dali kratku pauzu, neizvesnost i mogućnost da se sve završi ukoliko terapija ne pokaže rezultate.
- U tim danima kod kuće, Marina se držala prirode, šetnji i vere. Kako navodi Blic, desilo se ono što medicina retko ume da objasni – terapija je nastavila da deluje i van bolničkih zidova. Po povratku, nalaz je pokazao remisiju. Profesorka joj je sa osmehom rekla da je u pitanju pravo čudo.
Ali borba nije bila završena. Osam meseci kasnije bolest se vratila, ovoga puta drugačije i opasnije. Leukemija je zahvatila likvor. Marina je izgubila vid, snagu i osećaj sigurnosti. Hemoterapije, bolne punkcije i neizvesnost postali su svakodnevica. Kako piše Blic, najteži deo nije bio fizički bol, već spoznaja da mora ponovo da prolazi isti put.
- Strahove nije delila sa drugima. Nosila ih je u sebi, boreći se tiho i dostojanstveno. Vid joj se vratio, a sa njim i nova slika budućnosti. U bolničkoj sobi pravila je male rituale reda – slagala stvari, ustajala kad god je mogla, pokušavala da u haosu pronađe smisao. Shvatila je da ljutnja nema svrhu, jer energija mora da ide u preživljavanje.
- Jedan od najemotivnijih trenutaka desio se tokom Velikog petka, kada joj je medicinska sestra donela tanjir supe i sela pored nje dok nije pojela sve. Ta jednostavna, ljudska podrška ostala je zauvek urezana kao dokaz da se život često vraća kroz druge ljude. Kako ističe Kurir, takvi trenuci često spašavaju više od terapije.
Tokom lečenja Marina je ponovo učila osnovne stvari – kako se jede, hoda, piše. Gubitak kose, posebno tokom zračne terapije, bio je bolan udarac, ali i važna lekcija. Zdravlje je postalo jedini prioritet, a sve drugo prolazno. Prihvatila je promene na telu kao cenu opstanka.
- Nakon treće pobede nad bolešću, shvatila je da se ne može vratiti u život koji ju je gušio. Brak u kojem nije imala podršku postao je deo prošlosti. Razvela se kako bi sačuvala zdravlje i dušu. Kako piše Mondo, to nije bio kraj vere u ljubav, već početak ljubavi prema sebi.
Vratila se roditeljskom domu, završila fakultet koji je bolest prekinula, pronašla posao i izgradila svoj mir. Svaki položeni ispit bio je nova pobeda. Svaki novi cilj potvrda da život ima smisla samo ako se živi punim plućima.
Danas Marina zna da nije preživela samo leukemiju. Preživela je sopstveni strah, ograničenja i životne lomove. Ženama koje se danas nalaze na ivici poručuje da veruju u sebe, jer i nemoguće ponekad popusti pred onima koji odbiju da odustanu. Kako zaključuje Blic, njena priča ostaje snažan podsetnik da hrabrost ne viče – ona opstaje
