Vozio sam bez žurbe ulicom koju gotovo da nisam poznavao, više oslanjajući se na instinkt nego na sjećanje. U tom mirnom ritmu, niotkuda se ispred mog automobila pojavio potpuni neznanac. Podigao je ruku i stao direktno ispred haube, toliko blizu da sam morao naglo zakočiti.
- Srce mi je na trenutak ubrzalo, jer takve situacije rijetko najavljuju nešto dobro.Spustio sam prozor, još uvijek zbunjen, razmišljajući da li je pametno uopšte ulaziti u razgovor. Nije izgledao prijeteće, ali na njegovom licu vidjela se hitnost.
Kratko je rekao da zna koliko je sve to neobično, ali da me mora nešto zamoliti. U njegovom glasu nije bilo panike, već odlučnost, kao da je već prelomio u sebi.
- Pitao sam ga zašto je zaustavio baš mene i šta se zapravo dešava. Duboko je udahnuo i rekao da nema vremena za duga objašnjenja. Ono što mora učiniti, ne može čekati. U tom trenutku osjetio sam nelagodu, ali i čudnu potrebu da ostanem i slušam. Njegove riječi nisu bile dramatične, ali su nosile težinu.
Gledao me pravo u oči i izgovorio molbu koju nisam očekivao. Nisam znao kako da reagujem, jer ništa slično mi se ranije nije desilo. Stajao je mirno, bez pritiska, ali s jasnim očekivanjem da ću mu dati odgovor. U tom trenutku shvatio sam da nije slučajno izabrao mene.
- Objasnio je da mu treba neko potpuno nepoznat, osoba koja nema nikakvu vezu s njegovim životom. Rekao je da mu je važno da ga ta osoba neće osuđivati, prepričavati njegovu priču ili je tumačiti na pogrešan način. Njegova iskrenost me je zatekla.
Posebno mi je ostalo u sjećanju kada je rekao da:mu je lakše povjeriti se strancune traži korist za sebeželi samo da uradi ispravnu stvarZamolio me da pođem s njim do obližnje ulice. Priznao je da se boji da će se predomisliti ako ostane sam. Iako sam osjećao oprez, odlučio sam da ugasim auto i krenem za njim. Nekad intuicija govori jasnije od razuma.
- Dok smo hodali, ispričao mi je da tog dana mora donijeti tešku porodičnu odluku. Govorio je tiho, gotovo šapatom, kao da se plaši vlastitih misli. Svaki njegov korak bio je spor, pun sumnje i unutrašnje borbe.Stigli smo do male zgrade na kraju ulice. Pokazao mi je prozor u prizemlju i rekao da tu živi osoba kojoj mora nešto ostaviti. Nije želio da se pojavi pred vratima jer bi, kako je rekao, sve pokvario. Zamolio me je da ja to učinim umjesto njega.
U ruke mi je stavio malu kovertu. Rekao je da je u njoj pismo koje je pisao godinama, ali nikada nije imao snage da ga preda. Naglasio je da ne želi da ga čitam, već samo da ga ubacim u sanduče. Osjetio sam koliku odgovornost mi je dao.Objasnio je i zašto ne želi da pošalje pismo poštom:mora znati da je pismo stiglo baš tog danatrenutak je za njega presudanboji se kajanja ako to ne uradi sada
- Prišao sam zgradi i uradio ono što me zamolio. Bio je to jednostavan čin, ali sam jasno osjetio koliko mu znači. Kada sam se vratio, vidio sam promjenu na njegovom licu. Kao da mu je pao ogroman teret s leđa.
Zahvalio mi se tiho, bez patetike. Rekao je da mu je ovaj gest bio važniji nego što mogu zamisliti. Nisam znao šta da kažem, jer mi se činilo da nisam uradio ništa posebno. Ipak, njemu je to značilo sve.
- Vratio sam se prema autu, dok je on ostao stajati na istom mjestu. Prije nego što sam krenuo, rekao mi je da nikada neće zaboraviti što sam stao. Te riječi su mi se duboko urezale. Nekad je dovoljno samo stati i saslušati.
Dok sam se vozio dalje, razmišljao sam koliko često prolazimo pored tuđih priča, ne znajući kakvu težinu nose. Tog dana sam mogao produžiti. Ali nisam. Shvatio sam da je tražio priliku, a ne pomoć. I možda je baš zato izabrao mene. Takvi tihi, iskreni trenuci ne traže pažnju, ali ostaju s nama dugo
