U današnjem članku želim da podelim jednu priču koja je duboko dirnula srce svakog roditelja. Ovaj tekst govori o važnosti slušanja svoje dece i kako često njihova tiha reakcija može ukazati na mnogo veće probleme nego što to roditelji mogu pretpostaviti.
- Moj trogodišnji sin Džoni obožavao je vrtić. Svako jutro trčao je ispred mene, nosio ranac i veselo pevušio na putu do vrtića. Međutim, jednog ponedeljka sve se promenilo. Džoni se probudio preplašen, plačući i govoreći da ne želi da ide u vrtić. Iako sam to u početku shvatila kao prolaznu fazu, ubrzo su se stvari pogoršale. Svi dani koji su usledili bili su ispunjeni njegovim suzama i molbama da ne ide. Pedijatrica je dijagnostikovala “separacionu anksioznost”, stanje koje se obično javlja kod dece koja se teško odvajaju od roditelja, ali moje majčinsko srce govorilo je da nešto ozbiljno nije u redu.
Petog dana, dok je kroz suze govorio, Džoni je izgovorio rečenicu koja mi je privukla pažnju: “Molim te, mama… bez ručka.” Bio je to trenutak u kojem mi je nešto kliknulo. Pitala sam se šta ručak može da ima s njegovim strahom. Sledećeg dana sam odlučila da idem ranije i proverim šta se zapravo dešava. Pogledala sam kroz prozor trpezarije i uočila stariju ženu, nepoznatu, koja je pokušavala da natera Džonija da jede. Njeno ponašanje bilo je veoma strogo, govorila mu je da neće otići dok ne pojede, dok je on očajnički plakao. To je bio trenutak kada nisam mogla da ostanem pasivna i ušla sam u vrtić, naredivši joj da odmah prestane.
- Kasnije sam saznala da je žena bila tetka direktorke, ali nije bila obučena niti prijavljena za rad s decom. U tom trenutku sam shvatila da je nešto mnogo ozbiljnije u pitanju nego što sam pretpostavljala. Podnela sam prijavu inspekciji, a istraga je otkrila ozbiljne nepravilnosti u vrtiću. Osoblje nije bilo provereno, grupe su bile pretrpane, a deca su bila pod velikim pritiskom da jedu. Na kraju je vrtiću oduzeta licenca, a mnogi su se zapitali kako su ovakvi uslovi mogli da traju.
Džoni sada ide u novi vrtić, i razlika je neverovatna. Nema više suza, nema više straha. Nova vaspitačica mu je, na prvi dan, rekla: “Jedi koliko želiš, dušo.” Džoni je samo nasmešeno odgovorio, i tada sam shvatila koliko je važno slušati svoju decu. Ponekad njihov tihi glas može otkriti mnogo više nego što odrasli žele da priznaju. Ta situacija me naučila lekciju koju ću pamtiti zauvek – uvek slušajte svoje dete, jer ponekad ono zna da kaže mnogo više nego što mi možemo da pretpostavimo.
Zahvaljujući ovom iskustvu, sada sam mnogo pažljivija prema Džonijevim reakcijama i emocijama, i uvek se trudim da budem prisutna kada mi nešto izgovori ili pokaže. Jer, kao što je ovaj slučaj pokazao, deca često komuniciraju na način koji je suptilan, ali vrlo važan
