Žarko Laušević, jedan od najvoljenijih glumaca bivše Jugoslavije, preminuo je prošle godine u 64. godini života, nakon duge borbe sa karcinomom pluća. Njegova smrt nije samo gubitak za film, već i za sve one koji su ga voleli i poštovali zbog njegove profesionalnosti i izuzetnog talenta. Uloga koju je odigrao u brojnim filmovima ostala je neizbrisiva, a njegova karijera obeležena je i tragičnim događajem koji je započeo još u mladosti.
Međutim, u poslednjim danima života, Žarko je izdao knjigu koja daje duboki uvid u njegov unutrašnji svet tokom borbe s bolešću. Knjiga Lauš, koju je napisao Boris Jakić, otkriva kako je slavni glumac pristupao svom poslednjem periodu, pišući testament, verujući da će još uvek moći da se bori sa svojim problemima. Iako je bio svestan da mu je vreme možda isteklo, njegov pristup smrti bio je duboko filozofski. Kroz svoj testament, koji je napisao u proleće 2023. godine, Žarko je jasno izrazio svoje želje u poslednjem času svog života, nadajući se da još uvek može da utiče na svoju sudbinu. Nije bio pesimističan, nego je verovao da će izdržati bolest, unatoč tome što su lekari bili jasni u dijagnozi.
Njegova borba sa karcinomom bila je emotivno, intelektualno i fizičko iskušenje. S obzirom na to da je bio svestran čovek, želeo je da pronađe alternativne načine lečenja. Na savete svojih lekara, odlučio je da izbegne operaciju, uprkos tome što su mu predložene brojne medicinske opcije. Umesto toga, fokusirao se na alternativne metode, uključujući promene u ishrani i životnim navikama, verujući da će time usmeriti svoj organizam na put oporavka. S obzirom na njegovu strast prema umetnosti i njegovu profesionalnu posvećenost, nije prestajao da snima i uživa u životu, iako je bio svesan da su mu dani brojani.
Nadmašivši mnoge prepreke, nastavio je raditi do poslednjeg dana, čak i dok je bio pod stalnim medicinskim nadzorom, verujući da bi snimanje i umetnost mogli biti izlaz. On nije dozvolio da ga bolest definiše, iako je bio svestan svojih fizičkih limita. Zdravstvena situacija bila je teška, ali je Žarko uvek bio poznat po tome što nije odustajao od onoga što je voleo. Profesionalna posvećenost bila je jedan od ključnih elemenata njegovog života.
Žarko Laušević je tokom svoje borbe s bolešću pokazao neverovatnu hrabrost. Nije želeo da postane žrtva situacije, pa je snimao čak i u bolničkim uslovima, verujući da će izaći iz problema. Međutim, kako su dani prolazili, bilo je očigledno da je kraj sve bliži, što je potvrdio i njegov doktor, dr. Nebojša Marić, koji je na premijeri filma Heroji Halijarda prepoznao simptome koji ukazuju na to da je Žarko zapravo bio na kraju svog puta.
Njegovo suočavanje sa životom, ali i sa smrću, postalo je inspiracija za mnoge. Laušević je uvek balansirao između stvarnosti i snova, u stalnoj potrazi za smislom u umetnosti, dok je istovremeno bio duboko vezan za svakodnevnu borbu s vlastitim demonom bolesti. On je voleo život, a još više se trudio da ga živi punim plućima do poslednjeg trenutka, uprkos svemu što mu se događalo.
Kroz svoj testament, Žarko je želio da zadrži svoju nezavisnost i snagu, pišući o svojoj poslednjoj volji sa verom da bi mogao da kontroliše svoj život do poslednjeg daha. Njegov odnos prema smrti, koji se formirao još nakon tragičnog incidenta u Podgorici 1993. godine, bio je specifičan, jer je smrt postala “poznanik” sa kojim je bio “na ti”.
Suđenje za dvostruko ubistvo koje je Žarko izvršio te večeri u julu 1993. godine, nakon što je bio napadnut, bilo je dugotrajan i politički obojen proces, ali i to je bila sfera njegovog života koja je oblikovala njegov karakter i način na koji se suočavao sa problemima. Nakon što je bio osuđen i izdržao višegodišnju kaznu, Žarko je tražio izlaz iz svog životnog pakla kroz umetnost, ali i kroz spisateljski rad.
Nakon svega što je prošao, Žarko Laušević ostaje jedan od najvažnijih kulturnih figura naše kinematografije, ali i simbol borbe za život, što nas podseća da je svaki trenutak života dragocen i da, čak i u najtežim trenucima, umetnost i snaga volje mogu biti snaga koja nas vodi dalje.
