U današnjem članku prisetićemo se čoveka čiji je život bio ispunjen umetnošću, tišinom i neiscrpnom snagom. Marko Nikolić, glumac koji je obeležio televizijske ekrane, ostavio je dubok trag u sećanjima mnogih generacija.
- Njegova legendarna uloga Gige Moravca u seriji Bolji život pretvorila ga je u simbol domaće kulture, ali iza tog vedrog lika krila se tiha borba, ona koja je bila daleko od reflektora i javnih komentara. Njegov odlazak 2. januara 2019. godine bio je tih, nenametljiv, ali duboko emotivan za sve koji su ga voleli.
Živeo je dostojanstveno, a tako je i otišao. Malo ko je znao da je godinama nosio na plećima teret teške bolesti. Rak pluća postao je njegov pratilac, ali nikada nije dozvolio da ga to definiše. Nije želeo da opterećuje druge, a još manje da izazove sažaljenje. Prve znakove bolesti osećao je mnogo pre nego što je potražio pomoć, a kada su mu lekari izgovorili dijagnozu, u njegovom držanju nije bilo panike, već smirenog prihvatanja i spremnosti da se bori.
Tokom lečenja nastavio je da bude ono što je uvek bio – skroman, tih, čovek koji ne traži pažnju. Postoje priče da je sam odlazio na hemoterapije, putujući gradskim autobusima, kao svaki običan čovek. U jednoj anegdoti prisećao se kako mu je nepoznati putnik ponudio da mu pomogne da se probije kroz gužvu, nesvesno da pred sobom ima velikog glumca. Takvi trenuci pokazivali su koliko je bio prizeman i koliko mu nije bila potrebna nikakva posebna pažnja.
Posle dve godine terapija činilo se da je bolest potisnuta. U jednom razgovoru govorio je kako se više ne boji smrti i kako je promenio životne navike – prestao je da pije, puši i jede meso. Dijabetes mu je već bio deo svakodnevice, pa je hranu pažljivo prilagođavao. Nekada veliki ljubitelj slatkiša, danas je sam kuvao jednostavna jela, pazeći na svaki detalj. Govorio je da se oseća dobro i da još ima snage za rad, bez obzira na sve kroz šta je prošao.
- Njegovi poslednji meseci protekli su mirno, u krugu porodice. Najviše vremena provodio je sa ćerkom i unucima, u ambijentu koji mu je pružao toplinu i spokoj. Nije želeo da ikoga opterećuje svojim stanjem. Njegovi prijatelji i kolege sećaju ga se po tišini koju je nosio – tišini koja nije prazna, već puna značenja. Do samog kraja ostao je staložen, blag i nenametljiv, kao da i dalje igra neku svoju posebnu ulogu.
Mina Nikolić, njegova ćerka, govorila je kasnije kako se porodica dugo pripremala za ono što dolazi, ali je bol ipak bila snažna i iznenadna. Ona danas ne posećuje često njegov grob, ali kada ode, donese muziku koju je voleo – Olivera Dragojevića, Bitlse, Animalse – i zapali mu cigaretu, ritual za koji nikada nije mislila da će joj postati drag. Taj mali čin je njen način da mu se približi, da oseti njegovu prisutnost iako ga nema.
Vest o njegovoj smrti izazvala je talas tuge širom zemlje. Ljudi su dolazili ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta, ostavljali cveće, poruke i prisećali se njegovih reči, uloga i nastupa. Bio je više od glumca; bio je oličenje jedne epohe, primer tihe snage i dostojanstva. Njegova mirnoća učinila ga je simbolom generacija, čovekom koga su svi osećali bliskim.
Do kraja života ostao je veran sebi – daleko od dramatizacije i senzacije. Poslednju ulogu u životu odigrao je jednako uverljivo kao i one na sceni, sa dostojanstvom i tišinom. Njegov odlazak nije bio samo gubitak jednog umetnika, već i gubitak čoveka koji je znao kako da bude veliki u svojoj skromnosti. Marko Nikolić ostaje upamćen kao čovek čije je ime ispisano u tišini, ali čija tišina govori više nego hiljade reči. Njegova životna priča ostaje svetionik za sve one koji veruju da se najveća snaga krije u jednostavnosti i blagosti.
