Priče starijih ljudi koji su ceo život posvetili svojoj porodici, a zatim doživeli nepravdu, sve su češće. Mnoge od njih ostaju neispričane, a kada izađu na videlo, podsećaju nas na surovost savremenog društva u kojem su stariji često zaboravljeni. Jedna od tih priča je i ona bake Jelice, žene koja je ceo svoj život posvetila svojoj porodici, a danas nosi teško breme razočaranja i tuge. Njena priča nije samo lična, već je i odraz stava društva prema starijima i njihove uloge u porodici.
Život posvećen porodici i ljubavi
- Baka Jelica potiče iz malog sela kod Loznice, a njen život je bio u potpunosti posvećen porodici. Iako nije imala mnogo, ona i njen suprug uvek su nesebično delili ono što su imali, gajeći decu u atmosferi ljubavi, skromnosti i poštovanja. Njeni sin i ćerka odrasli su uz čvrste moralne vrednosti – rad, poštovanje i briga za najbliže.
Jelica je bila ponosna na svog sina, koji je nakon završenog fakulteta postigao uspeh u Beogradu. Ona je verovala da su svi njeni napori i odricanja imali smisla, naročito kada je videla svog sina kako ostvaruje profesionalne uspehe. Međutim, kako je godine prolazile, Jelica je počela da oseća zdravstvene tegobe, zbog kojih je odlučila da ode kod svog sina u Beograd, tražeći pomoć i savete od lekara. Nadajući se da će tamo dobiti potrebnu pažnju i negu, spakovala je kofer i krenula na put.
Neočekivana distanca unuke
- Iako je Jelica očekivala toplo prihvatanje i podršku od svoje porodice, njeno dolazak nije prošao onako kako je zamišljala. Unuka, mlada gimnazijalka, pokazivala je potpunu distancu. Nije bilo srdačnog pozdrava, ni radosnog zagrljaja. Jelica je, uprkos tome, pokušavala da se uklopi i upozna život svoje unuke, ali odgovori koje je dobijala bili su kratki i nezainteresovani. Iako je očekivala da će biti dobrodošla i voljena, ona nije naišla na istu pažnju koju je davala svojoj deci.
Pravi šok za Jelicu dogodio se nekoliko dana nakon njenog dolaska, kada je unuka u prisustvu svojih prijateljica izgovorila reči koje su joj slomile srce. „Bako, možda bi bilo bolje da se vratiš u svoje selo. Ovde nas blamiraš. Moje drugarice te gledaju kao čudakinju.“ Te reči bile su teže od bilo kakvog fizičkog bola i potpuno su srušile Jelici srce. U tom trenutku, Jelica je shvatila da više nije dobrodošla u dom svog sina, a odnos sa unukom bio je uništen.
Povratak i bolna spoznaja
- Iako ju je sin molio da ostane, Jelica je bila svesna da u takvom okruženju više ne može da ostane. Osećala je da je postala teret svojoj porodici, a povratak u svoje rodno selo delovao je kao jedino rešenje. Iako je fizički otišla, njene misli nisu je napustile – pitanja o tome gde je pogrešila, zašto je njena deca doživljavaju kao sramotu, ostala su u njenoj glavi.
Jelica je često razmišljala o tome kako je uopšte došlo do ovakve situacije. Kako je moguće da je žena koja je decu podizala s ljubavlju i žrtvom sada odbačena i od strane svog sina i unuke? Ova priča postavlja ozbiljno pitanje o tome kako se vrednosti u društvu menjaju i kako odnos prema starijima može biti sve hladniji.
Pouka koju ne smemo zaboraviti
- Ova priča nije samo o jednoj baki i njenom razočaranju. Ona je i važan podsetnik o tome koliko su stariji ljudi često zanemareni i zaboravljeni. Stariji članovi porodice, oni koji su u prošlim vremenima podnosili ogromne žrtve kako bi stvorili temelj za buduće generacije, zaslužuju mnogo više od toga da budu zanemareni ili odbaceni.
Nema sumnje da su vrednosti u društvu danas promenjene, da se stavovi prema starijima često razlikuju od onih koji su vladali u prošlim vremenima. Ipak, važno je da se setimo da su naši stariji upravo ti koji su nam omogućili da živimo život kakav danas imamo. Možda nisu uvek u toku sa svim novinama, možda ne razumemo njihove brige i strahove, ali oni su neizostavan deo nas.
- Zato, kada sledeći put pomislimo da su naši roditelji ili bake i deke teret, setimo se da su oni svo vreme bili tu za nas. Nemojmo ih zaboraviti i uvek im pružimo ljubav i poštovanje koje zaslužuju, jer nikada ne znamo kada će biti prekasno da im kažemo koliko ih volimo.
