Bio sam u bolnici sa slomljenim obema nogama, a moji roditelji su insistirali da idem na venčanje svoje sestre. Pokušao sam da im objasnim da nisam u stanju da se pomerim. Nisam mogao da hodam, noge su bile u gipsu, ali odgovor koji sam dobio od njih bio je samo vika.
- Moj otac mi je vikao: “Prestanite sa izgovorima!” I, naravno, stvari su se pogoršale kada je moja majka, sa još većim besom, prišla mom krevetu. Skidala mi je jorgan sa sebe, kao da mi oduzima poslednju odbranu. Svojim postupkom samo je učvrstila osećaj bespomoćnosti u meni.
“Vratit ćete se na noge do vjenčanja, čak i ako vas nose!”, vikala je. U tom trenutku, srce mi je stalo. Osećao sam se kao teret, kao da nisam njihovo dete, već samo nešto što im stvara probleme. Nisam mogao da verujem da su reagovali na taj način. Nisam mogao da se pomerim, a oni su insistirali da budem tamo, da budem prisutan, čak i ako sam fizički nesposoban.
- Osetio sam se bespomoćno. U tom trenutku sam samo mogao da šapnem: “Ne možete me natjerati.” Iako sam to rekao, znao sam da je moj glas drhtao, da nisam imao snage da se borim protiv njihovih naredbi. Otac je besno udario u metalnu ogradu kreveta. “Ovo je posljednji put da tolerišemo ovakvo ponašanje!” To je bilo sve. Oni nisu bili spremni da prihvate da se osećam loše, nisu mogli da razumeju duboku bol u kojoj sam se nalazio. Bio sam frustriran i povređen.
Nakon što su otišli, soba je bila tiha, ali unutar mene je buktala oluja. Nije bio problem u njihovim rečima, bio je problem u tome što sam znao da će nastaviti da dolaze i pokušavaju da me “podsjećaju” da moram biti spreman. Svaka njihova poseta bila je borba. Sestre su me gledale sa sažaljenjem, ali samo je jedna od njih, Joan, imala hrabrosti da mi nešto kaže. “Ne morate im ništa dokazivati. Vaše zdravlje je važnije od njihovog ponosa.” Te reči su urezane u moj um. Tada sam shvatio da sam po prvi put imao pravo da odbijem nešto. Po prvi put sam mogao da se oduprem njihovim željama.
- Kada su me otpustili iz bolnice, otac je došao sa invalidskim kolicima, spreman da me odveze na venčanje. Pitao je hladno: “Jesi li spreman?” S pogledom punim odlučnosti, odgovorila sam: “Ne.” Nije to očekivao. Njegovo lice je postalo crveno, a majka je šapnula: “Nemoj nas sramotiti.” Moja reakcija bila je mirna, ali odlučna. “Vi ste ti koji treba da se stide,” rekla sam. “Bila sam u nesreći. Mogla sam da umrem. A vi ste me cijelo vrijeme tretirali kao teret.” To je bila poslednja kap. Njihovo šokirano lice nije bilo iznenađeno zbog mog stanja, već zato što sam im prvi put uzvratila.
Iako nisu mogli da razumeju, ja sam znala šta sam uradila. Okrenula sam se prema Džoaninom kolegi, potpisala papire, i otišla iz bolnice sa prijateljicom koju sam tajno pozvala. Nisam otišla na venčanje. Umesto toga, dan sam provela u svom stanu, sa gipsom i laptopom, pišući tekst o emotivnom zlostavljanju u porodici. To je bio moj način da prvi put ispričam svoju priču. Nikada nisam mislila da će moja reči doći do drugih, ali kada je članak bio objavljen, iznenadila sam se. Na stotine ljudi mi je poslalo poruke podrške, ljudi koji su prošli kroz slične situacije. Nikada nisam osećala toliku povezanost.
- Nekoliko dana kasnije, Madison mi je poslala poruku: “Žao mi je što su te tako tretirali. Voljela bih da si bila tamo.” Moj odgovor je bio jednostavan, ali pun značenja: “Voljela bih i ja – ali jednog dana, možda ćeš shvatiti zašto nisam mogla.”
Tog dana, prvi put u životu, nisam se stidela da biram sebe. Osećala sam da je to moj pravi početak.Prošla sam kroz emotivno zlostavljanje od strane roditelja.Napravila sam prvi korak prema oslobađanju i počela da izražavam svoja osećanja.Moje zdravlje i sreća postali su moji prioriteti.Pisanje mi je pomoglo da se oslobodim bola i pronađem unutrašnju snagu.Ova iskustva su me naučila važnosti lične slobode i samopouzdanja, te kako je važno stati na svoju stranu kada je to potrebno
