Odlazak po dete u vrtić može delovati kao običan, svakodnevni trenutak, ali upravo tada roditelji često prave greške koje mogu uticati na adaptaciju mališana na novo okruženje.
- Vaspitači sa iskustvom ističu da se deca ne muče samo zbog same separacije od roditelja, već i zbog načina na koji roditelji reaguju kada dolaze po njih. Prema rečima stručnjaka, deca su veoma osetljiva na emocije odraslih, a svaki gest i ton glasa koje roditelj pokaže tokom tih nekoliko minuta ostavljaju veliki utisak na dete, čineći ga nesigurnim i zbunjenim.
U tom kratkom vremenskom okviru, roditelj može nenamerno doprineti stvaranju stresa ili napetosti kod svog deteta.Jedna od najčešćih grešaka koje roditelji prave jeste dolazak u vrtić u žurbi i nervozi. Često se može čuti roditelj koji ulazi u prostoriju govoreći: „Hajde, kasnimo!“ ili „Brzo, nemam vremena“, čime dete dobija poruku da je teret i da ometa roditelja.
- Umesto radosti zbog susreta, detetu može izazvati napetost koja se potom manifestuje kao otpor prema vrtiću. Roditelji, nesvesno, svojim ponašanjem stvaraju osećaj hitnosti, što dodatno zbunjuje dete i otežava mu svakodnevnu rutinu.
Još jedna česta greška roditelja je kritikovanje deteta pred drugim mališanima i odraslima. Kada se dete dočeka rečima poput: „Opet si bio nevaljao?“ ili „Sigurno nisi slušao vaspitačicu“, to narušava detetovo samopouzdanje i stvara mu osećaj srama. Umesto da bude srećno što dolazi kući, dete počinje da doživljava vrtić kao mesto gde se o njemu govori negativno. Ovo može stvoriti emocionalnu distancu prema mestu koje je trebalo da bude sigurno i prijatno.
- Pored ovih, postoji i greška preteranog sažaljevanja, kada roditelj dete dočeka rečima: „Jao, jadniče moj, kako si izdržao ceo dan bez mene?“ Time se šalje poruka detetu da je boravak u vrtiću nešto teško i neprijatno. Takvim ponašanjem, roditelj potencira osećaj tuge i žalosti kod svog deteta, što samo dodatno stvara negativne asocijacije sa vrtićem. Dete može početi da veruje da je vrtić mesto patnje, a ne prostor za igru i učenje.
- Nadalje, neki roditelji, dok dolaze po svoje dete, ignoriraju ga zbog razgovora na telefonu ili gledanja u ekran. Ovakvo ponašanje šalje vrlo jasnu poruku da im dete nije prioritet, što često izaziva burne reakcije mališana, bilo kroz plač, ljutnju ili povlačenje. Deca na ovaj način žele da dobiju pažnju svojih roditelja i da se osećaju važnima. U takvim situacijama, roditelj mora biti prisutan, kako fizički, tako i emocionalno.
Ispitivanje deteta poput saslušanja takođe spada među greške koje roditelji prave. Na brzinu postavljeni niz pitanja kao što su: „Šta si radio? Ko te je dirao? Zašto si plakao?“, može da zbuni dete koje u tom trenutku, umesto odgovaranja na pitanja, želi jednostavno da se smiri u roditeljskom naručju i uživa u toplini porodice. Na taj način, roditelj ne prepoznaje emocionalne potrebe svog deteta, već se previše fokusira na „istraživanje“, što nije uvek produktivno.
- Jedna od ozbiljnih grešaka, koja može imati dugoročne posledice, jeste obećanje koje roditelj ne ispunjava. Izjave poput: „Sutra nećeš morati da ideš u vrtić“ ili „Ako budeš dobar, više te neću ostavljati“ mogu učiniti da dete postane konfuzno i gubi poverenje u roditelje. Kada roditelj ne ispunjava obećanja, to stvara osećaj prevarenosti i nesigurnosti kod deteta, što dodatno otežava njegovu adaptaciju na vrtić.
Za uspešno rešavanje problema, stručnjaci savetuju da dolazak po dete bude kratak, smiren i topao trenutak. Umesto dugog procesa, roditelj treba da se posveti svom detetu kroz jednostavan osmeh, zagrljaj i rečenicu poput: „Drago mi je što te vidim“. Ovaj mali gest može značiti mnogo u tom trenutku, jer dete na taj način stiče osećaj sigurnosti i ljubavi. Takođe, vrtić treba da bude produžetak detetovog sveta, a ne mesto stresa i nesigurnosti. Način na koji roditelj dolazi po dete ima ogroman uticaj na to kako će mališan doživeti boravak u obdaništu.
