Uvek je govorila “Žurim, mama, sutra ćemo”. Kad je ušla u njenu sobu i zatekla prazan krevet, poželela je da vrati vreme unazad

U životu jedne žene koja je sve postigla prebrzo i previše, postojala je samo jedna stvar koju je stalno odlagala. Ljiljana, uspešna direktorka marketinga u velikoj stranoj kompaniji, bila je oličenje savremenog tempa  stalno u pokretu, stalno dostupna drugima, ali retko prisutna tamo gde je to najviše značilo.

• Smatrala je da se odgovornost prema porodici može uredno spakovati u mesečne uplate i luksuzne usluge. Tako je i svoju majku Stanu smestila u jedan od najskupljih domova za stare na obodu Beograda, uverenja da je time ispunila ćerku dužnost. Novac je postao zamena za vreme, a organizacija za bliskost.

Dom je zaista izgledao besprekorno – više kao hotel nego mesto gde ljudi dolaze da dočekaju kraj života. Sjajni podovi, tišina hodnika, negovano osoblje. Ipak, iza te savršene slike krila se svakodnevica jedne starice koja nije tražila komfor, već pogled u poznate oči.

• Stana je dane provodila pored prozora, sa pogledom koji se gubio u parku, čekajući posete koje su postajale sve kraće i ređe. Kada bi se Ljiljana pojavila, uvek bi bila savršeno doterana, ali mentalno odsutna. Razgovori su se svodili na brzinska pitanja, dok je ekran telefona bio u prvom planu. Majčine reči su često ostajale nedovršene, jer su ih prekidali mejlovi, pozivi i obaveze.

Stana nikada nije tražila mnogo. Nije joj bila važna ni hrana, ni pokloni, ni skupi lekovi. Želela je samo tih nekoliko minuta, jednu kafu, običan razgovor o unucima i svakodnevnim sitnicama. Svaki put bi se nadala, a svaki put bi čula isto obećanje – „sledeći put“. Ljiljana je uvek žurila, uvek imala opravdanje. Vreme je prolazilo, a „sledeći put“ se nikada nije dogodio.

• Kako su meseci prolazili, Stana je zadržala samo jednu rutinu – pripremu dve šoljice kafe svake nedelje. Jedna bi ostajala netaknuta. Ta tišina između dve šoljice govorila je više od bilo kakvog prigovora. U tom periodu, kako navodi Radio-televizija Srbije (RTS) u jednom od svojih priloga o starijim osobama u domovima, emocionalna zapostavljenost je češći problem od materijalne oskudice, ali se o njoj retko govori naglas. Upravo takva tiha usamljenost obeležila je i Stanine poslednje mesece.

Jednog dana, usred poslovnog sastanka, Ljiljanin telefon je zazvonio. Bio je to broj iz doma. Poziv je odbijen, uz misao da će se javiti kasnije. Poziv je ponovljen sutradan, ali je opet ostao bez odgovora. Poruka poslata u žurbi obećavala je dolazak „sutra“. To sutra je zakasnilo. Kada je konačno stigla u dom, noseći kese sa voćem i čokoladom, suočila se sa prizorom koji joj je zauvek promenio život. Soba je bila prazna, krevet zategnut, lične stvari uklonjene. Tišina je bila teža od bilo kakve vesti.

• Medicinska sestra joj je saopštila da je Stana preminula mirno, u snu. Bez bola, bez drame. Ali sa jednom velikom prazninom. Ljiljana je ostala sama u sobi u kojoj je njena majka godinama čekala. Na stolu su je dočekali mala kutija i koverta. U njima – pismo i novac. Stana je, čak i pred kraj, mislila na ćerkinu zauzetost. Štedela je od penzije kako bi sama platila sahranu, da Ljiljana ne bi „gubila vreme“.

Ovakve priče nisu retkost. Kako piše Politika, u analizi o odnosima odrasle dece i starijih roditelja, savremeni način života često stvara emotivni jaz koji se kasnije pretvara u kajanje. Ljiljana je to osetila u punoj meri dok je čitala majčine reči, natopljene razumevanjem i ljubavlju, bez ijedne zamerke. Najteži deo bio je kraj pisma – žal za kafom koja nikada nije popijena.

• U kutiji je bila samo jedna mala keramička šoljica, sa osušenim tragovima kafe. Simbol svih odlaganja, svih izgovora i propuštenih trenutaka. U tom trenutku, sav uspeh, sav novac i sva moć izgubili su smisao. Ljiljana je shvatila da je, jureći za karijerom, izgubila ono što se ne može kupiti – vreme sa osobom koja ju je bezuslovno volela.

Prema podacima koje je objavio Blic, sve veći broj ljudi se sa ovakvim saznanjima suočava tek nakon gubitka. Stručnjaci upozoravaju da su kratki razgovori, prisutnost i pažnja često vredniji od bilo kakve materijalne sigurnosti. Ljiljanina priča je upravo to – opomena da se najvažnije stvari u životu često podrazumevaju dok ih ne izgubimo.