Udala sam se vrlo mlada, ni punih osamnaest godina nisam imala kada sam donela odluku da se vežem za čoveka kog sam smatrala svojom sudbinom. On je tada imao trideset, bio je zreo, ostvaren i pun obećanja da će me voleti i čuvati do kraja života. Na tu razliku u godinama nisam obraćala pažnju – ljubav, ona prava, zar nije jača od svega? Verovala sam u nju, više nego u sebe, više nego u reči svojih roditelja koji su mi govorili da ne srljam, da sačekam, da još ne znam šta znači život.
Danas, nakon više od decenije zajedničkog života i troje dece, mislila sam da smo zajedno stvorili nešto što niko i ništa ne može da sruši. Moj muž, otac mojih sinova, čovek za koga bih dala sve, izdao je to poverenje. Prevario me je.
Nisam želela da poverujem u sumnje koje su se pojavljivale mesecima unazad. Noći kada se kasno vraćao kući uz izgovor da je imao previše posla, poruke koje je krišom čitao i odmah brisao, neobjašnjiva distanca koja se uvukla među nas. Sve to sam osećala, ali sam odbijala da prihvatim. Govorila sam sebi da umišljam, da je samo prolazna faza, da se stres oko posla odražava na naše odnose. Ali sudbina ne bira trenutak kada će te suočiti sa istinom – ona dolazi iznenada, u najbanalnijem mogućem obliku.
Telefon mu je zazvonio dok je bio u kupatilu. Na ekranu – poruka od nepoznatog broja. Pročitala sam je, i tog trenutka kao da se svet srušio. Nije bilo sumnje, nije bilo prostora za opravdanja. Bila je to poruka ljubavnice. Osetila sam kako mi krv navire u obraze, srce mi je divlje lupalo, ali nisam želela da ga suočim odmah. Umesto toga, obrisala sam poruku i donela odluku – otići ću na to “sastajalište” umesto njega.
Hotel. Vrata sobe. Ruka mi je drhtala dok sam kucala. I onda, trenutak istine. Kada su se vrata otvorila, sledila sam se. Nisam mogla da verujem svojim očima. Preda mnom nije stajala neka odrasla, iskusna žena koja zavodi tuđe muževe – bila je to devojčica. Tek napunjenih osamnaest, izgubljen pogled, zbunjena i uplašena.
Par sekundi sam ostala ukipljena, a onda su reči same poletjele iz mene. Nisam birala ton, nisam razmišljala o posledicama, želela sam samo da izbacim bol iz sebe. Pitala sam je kako ju nije sramota, zar nema morala, kako može da bude s čovekom koji ima ženu i decu? Ona nije uzvratila rečima. Počela je da plače.
Zamolila me je da uđem. Sela sam na ivicu kreveta dok je ona nervozno premeštala ruke u krilu. Počela je da priča. Živi sama sa majkom, jedva sastavljaju kraj s krajem. Moj muž joj je obećavao pomoć, novac, sigurnost. Nikada nije želela da bude s njim, ali nije videla izlaz. Gadila joj se ta situacija, ali joj je očaj bio još gori.
Saslušala sam je u tišini. Tuga me je obuzela više nego bes. Na koga sada da se ljutim? Na svog muža, koji je u svojoj sebičnosti i slabosti iskoristio mladu devojku kojoj je život već bio surov? Na klinku, koja se osećala primoranom da pristane na nešto što joj je bilo odbojno? Ili na sebe, jer nisam slušala roditelje kada su mi govorili da je život pun iskušenja, da godine donose mudrost, da ljubav nije uvek dovoljna?
Napustila sam hotel te večeri bez reči. Znala sam da me kod kuće čeka čovek koji će pravdati svoja dela, koji će moliti za oproštaj, koji će obećavati da će se promeniti. Ali, u tom trenutku, nisam bila sigurna da želim da ga čujem. Nisam bila sigurna da ikada više želim da ga pogledam.
Ljubav? Ona se ne gasi preko noći, ali poverenje – ono se ne može vratiti tako lako. Da li je moj brak gotov? Da li mogu da pređem preko ovoga? Ne znam. Ono što znam jeste da ću od sada slušati sebe, a ne osećanja koja me mogu odvesti u propast.
