U mnogim selima Balkana, zemlja je mnogo više od običnog komada tla; ona predstavlja simbol ponosa, identiteta, nasleđa, pa čak i dokaz da si postojio.
- Ovaj komadić prirode često nije samo predmet trgovine i poseda, već izaziva duboke emotivne veze, koje ponekad prelaze u životne sukobe i neprijateljstva. Takav je slučaj bio i sa dvojicom staraca, Ristanom i Milunom, koji su više od tri decenije živeli u tišini, bez izgovorene reči, dok je granica njihovog imanja, jedva pola metra široka, bila njihova tiha i nepokolebljiva linija razdvajanja.
Priča o njima nije samo priča o zemlji. Ona govori o tome kako se inatom i ponosom može uništiti svaki kontakt između ljudi, čak i kada su u pitanju dva komšije koji žive nekoliko koraka jedan od drugog. Prema rečima seljana, početak njihovog sukoba bio je prosta nesuglasica oko međe, oko toga kome pripada deo zemlje pored potoka. Međutim, ova svađa nije ostala na tom nivou.
- Razvila se u sudske parnice koje su im iscrpile i novac i živce. Svađe su postale svakodnevna stvar, a tišina koja je usledila godinama je postala teža i od najgore svađe. Decenije su prolazile, a među njima nije bilo ni reči. Dvojica ljudi, nekada komšije, postali su samo senke prošlosti, koje su se sretale kao neprijatelji, očekujući da drugi prvi popusti.
Ristan, u svojim sedamdesetim godinama, nije mogao da prestane da obrađuje svoju njivu. Njiva nije bila samo obaveza, ona je bila sve što mu je preostalo, jer su mu sinovi otišli u grad i dolazili samo povremeno. Za njih je ta zemlja bila samo investicija, a ne uspomena. Pored toga, inatom je nastavio da obrađuje zemlju koju je smatrao svojom. Jednog dana, dok je radio na njivi, iznenada je osetio snažnu bol u grudima. Telo ga je izdalo, pao je u brazdu, umesto da se povuče u hlad svoje kuće. Sunce je bilo nesmiljeno, a Ristan je ostao sam na zemlji koju je smatrao svetinjom. U tom trenutku, dok su mu misli bledele, do njega je došao Milun, čovek koji je bio njegov najveći neprijatelj sve te godine.
- Milun je, iako izmučen godinama rada i bolesti, preskočio ogradu koja je bila simbol njihovog neprijateljstva. Bez ikakvog razmišljanja, podigao je Ristana, pomogao mu da se vrati na noge, i odvezao ga u bolnicu. U tom trenutku, sve mržnje su nestale. Milun nije pomislio na prošlost, niti na svoja osećanja prema Ristanu; bio je tamo da spasi njegov život. Ovaj trenutak je bio odlučujući i promenio je sve. Iako su Ristanovi sinovi doneli samo površnu brigu, Milun je pokazao ono što briga za drugog čoveka znači. Kasnije, nakon što su svi otišli, Milun se vratio u bolnicu, tiho, bez reči, sa željom da se suoči sa svojim najvećim neprijateljem.
- Na povratku u selo, Ristan je odlučio doneti važnu odluku. Umesto kafe, uzeo je flašu rakije i otišao do ograde koja ih je razdvajala. Pozvao je Miluna, svog dugogodišnjeg neprijatelja, bez svađe, bez inata. Njihov razgovor nije bio pun reči; samo su pili rakiju, smejali se i ponovo postali ljudi, a ne simboli prošlih neprijateljstava. “Zemlja će nas sve pokriti na kraju. Bitno je samo ko će stajati iznad nje i plakati,” rekao je Ristan, naglašavajući da je pomirenje, iako kasno, ipak najveće bogatstvo koje su našli.
Ova priča nas podseća na nekoliko životnih istina. Prvo, inatom se može uništiti sve, pa čak i život. Neprijateljstvo ponekad sadrži više sličnosti nego razlika. Drugi važan zaključak je da krvna veza, iako važna, ne garantuje pravu brigu za nas. Milun, iako nije bio član porodice, pokazao je kako prava briga izgleda, dok su Ristanovi sinovi ostali daleki i povremeni, iako su nosili krvnu vezu. Na kraju, pomirenje nije nikada sramota, a posebno ne kada je iskreno. Jer zemlja će ostati, ali ljudi odlaze, i ono što ostaje nisu međe, već sećanja i odnosi koje smo gradili tokom života.
Pouka ove priče o Ristanu i Milunu nas podseća da inati i nesuglasice ne bi smeli da zadrže mir koji je najvažniji. Mnogi problemi, ma koliko se činili velikima, nestaju kada ljudi, čak i oni koji su decenijama bili udaljeni, pronađu način da pomire svoje razlike. U ovom slučaju, zemlja je ostala, ali važniji su ljudi i sećanja koja nose sa sobom.
I ako su prve komšije, nisu progovorile reč 30 godina zbog pola metra zemlje: Kada je jednom od njih pozlilo u njivi, onaj “najgori neprijatelj” je uradio nešto što je iznenadilo cijeli selo.
Inat je čudna bolest. Jede te iznutra, polako, dok ne postane jedino što te drži uspravno. Trideset godina sam gledao u Miluna preko ograde kao u krvnika. Sudili smo se oko krivine potoka, oko parčeta blata koje nikome ne treba. Zaboravio sam mu ime, zvao sam ga samo “onaj tamo”. Moji sinovi su porasli slušajući kako ga mrzim.
A onda, u jednom vrelom letnjem danu, srce me je izdalo. Pao sam u tu istu zemlju koju sam branio kao život. Dok mi se mrak navlačio na oči, molio sam boga da neko naiđe. Bilo ko. Moji sinovi su bili u gradu, zauzeti svojim životima. Selo je spavalo.
Mislio sam da je kraj. Mislio sam da ću umreti sam, kao pas.
Nastavak možete pročitati na linku u komentaru 
