Nekada u životu, postoje trenutci koji nas nateraju da preispitamo sve što smatramo stabilnim i sigurnim. Ovi momenti mogu biti šokantni, dok drugi put to mogu biti male, ali stalne pojave koje se ponavljaju i koje više ne možemo ignorisati. Takav je bio moj slučaj kada sam se uselila u zajedničku kuću sa mužem Liamom i njegovom majkom Margaret.
- Iako smo živeli u mirnoj ulici u predgrađu Bostona, gde su svetla gasila rano, a komšije su ljubazno pozdravljale jedni druge, nešto je svakodnevno remetilo naš san, a sa njim i moju unutrašnju sigurnost.
Sve je počelo nedugo nakon što smo se venčali. Liam i ja smo delili spavaću sobu, dok je njegova majka živela sa nama. Margaret je bila povučena osoba, tiha, uvek ljubazna, ali teško čitljiva. Nisam imala razloga da pomislim da nešto nije u redu, sve dok nije počelo to čudno kucanje u noći.
- Na početku, nisam ni obratila mnogo pažnje. U 3 ujutro čula sam tri tiha udarca na vratima, kao da je neko kucao. Zvučalo je kao da je vetar prošao, ali hodnik je bio prazan, a promaje nije bilo. Ujutro je Liam pomirio situaciju govoreći mi da njegova majka ima problema sa snom, da luta po noći, i da to nije ništa ozbiljno. Ipak, taj zvuk je nastavio, i to svake noći.
Svaka noć je izgledala isto. Probudio bih se tačno u 2:59 i čekala trenutak. Tačno u 3:00 počelo je kucanje. Tri odmjerena udarca, a zatim tišina. Nisam mogla da spavam. Iako nisam imala racionalan razlog za strah, osećala sam se nesigurno. Značila je potreba da saznam istinu.
- Započela sam akciju da istražim noćne kucnje:Postavila sam malu kameru iznad vrata.Nisam podelila sa Liamom, jer je smatrao da preterujem.Prvi šok je usledio kada sam pogledala snimak. Na njemu je Margaret izlazila iz svoje sobe, obučena u belu spavaćicu. Koračala je sporo, pažljivo, kao da je svaka njena stopa imala neki značaj. Stajala je ispred naših vrata, gledala oko sebe i onda — tri kucanja. Onda je stajala nepomično, potpuno, kao da čeka nešto.
Zbunjena i uplašena, nisam mogla da zadržim pitanja. Suočila sam se sa Liamom, koji je izbegavao moj pogled. Na kraju je priznao da njegova majka pati od nesanice i anksioznosti, a da je sve počelo nakon što je njegov otac tragično preminuo. Margaret je od tada živela u stalnom strahu i verovala je da nešto mora da je zaštiti.
- Razgovor sa Margaret:Pitala sam je: “Zašto kucate svake noći?”Njene oči su bile duboke, kao da skriva nešto što ne želim da znam.Bez odgovora, otišla je.Tek mnogo kasnije, otkrila sam ključnu informaciju: srebrni ključ koji je svakog jutra prislonila na vrata, nije bio samo običan predmet, već ritual koji je izvodila. To je značilo da nešto pokušava da spreči, možda neki nedovršeni proces iz prošlosti.
U potrazi za odgovorima, pronašla sam staru belešku koju je Liam napisao. Pisana je o Margaretinim strahovima i njenim noćnim postupcima. Pisalo je da je “mama i dalje proveravala vrata svake noći, ali Liam nije čuo ništa”. Znao je da ona nešto krije, ali nije želeo da se nosi sa tim.
- Konačno, Liam mi je priznao istinu. Margaret je tokom svih godina pati od traume. Verovala je da je svakako morala da čuva svog sina, iako nije razumela da nisam pretnja, već samo osoba koja je došla da deli život s njom.
Zajedno smo odlučili da Margaret potraži stručnu pomoć. Posetili smo psihijatra, koji je postavio pitanja o njenom ponašanju. Margaret je tiho izgovorila: “Moram da ga čuvam. On će se vratiti. Ne mogu opet da izgubim sina.” Ovaj trenutak nam je pomogao da shvatimo dubinu njene patnje. Njena trauma je pretvorila mene u pretnju i to je oblikovalo njeno ponašanje prema meni.
Kako bi se proces izlečenja nastavio, preporučeni su joj:TerapijaLekićiStrpljenje.Koraci koje su bili važni:Večernja rutina zaključavanjaZajednički razgovoriToplina domaS vremenom, Margaret je postajala mirnija, a noćna kucanja su nestala. Shvatila sam da nije bila neprijatelj, već žena koja je nosila bolnu prošlost i strahove koje nije mogla da prevaziđe. Pomogla sam joj da se izleči ne popravivši je, već hodajući sa njom do svetlosti.
