Kao deca, imali smo sreću da živimo u vremenu koje je bilo vrlo različito od današnjeg. Naše majke su, kada su se suočavale s glavoboljom, pile aspirine i konzumirale hranu iz konzervi, dok su još pušile i radile do samog kraja trudnoće. Niko nije razmišljao o testiranju na dijabetes ili drugih savremenih medicinskih pretraga tokom trudnoće. Vozili smo se u automobilima koji nisu imali pojaseve ili vazdušne jastučiće i nikad nismo nosili kacige dok smo vozili bicikl ili rolšue.
Pili smo vodu direktno iz creva za zalivanje bašte, bez brige o flaširanoj vodi kupljenoj u supermarketima. Delili smo flašice koktela, kole i drugih napitaka sa prijateljima i niko od nas nije pretrpeo nikakve zdravstvene probleme zbog toga.
Uživali smo u mlečnim sladoledima, belom hlebu i pravom puteru, pili smo sokove puni šećera, ali nismo se gojili jer smo se stalno igrali napolju. Kroz dan smo izlazili iz kuće rano ujutro i provodili smo vreme igrajući se uličnih igara kao što su žmurke, graničara, lopova i pandura, kauboja i indijanaca, fantoma, i drugih maštovitih igara. Često nismo bili pronađeni tokom celog dana, a roditeljski šamar bio je deo vaspitanja, iako bez ikakvog zlostavljanja.
Pravili smo trkačke daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice i često zaboravljali da napravimo kočnice. Nakon nekoliko padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Nismo imali imaginarnog prijatelja, već smo sticali prave prijatelje. Nismo imali problema sa koncentracijom u školi, niti su nam davali tablete protiv hiperaktivnosti. Školski psiholozi i vaspitači nisu postojali, ali smo ipak završavali školu.
Nismo se suočavali s drogama ispred škole. Nismo imali savremene igračke poput playstation-a, nintendo-a, x-box-a, niti video igrica. Naša zabava se sastojala od dva TV kanala, gde je drugi kanal počinjao da se emituje tek popodne. Nismo imali video rekorder, surround zvuk, mobilne telefone, kompjutere, internet, ili čet sobe. Imali smo prijatelje i družili smo se sa njima, provodili vreme zajedno.
S vremena na vreme padali smo s drveća, povređivali se na staklu, slomili zube, noge ili ruke, ali naši roditelji nikada nisu završavali na sudu zbog toga. Igrali smo se s lukom i strelom, gradili snežne tvrđave, bacali petarde za Novu godinu i čitali hrpe stripova. Sve to preživeli smo bez ozbiljnih posledica.
Vozili smo bicikl ili išli peške, često dotrčavali do prijateljevih kuća, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihove kuće da se družimo i budemo zajedno. Kada smo imali problema sa zakonom, naši roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. Umesto toga, bili su često stroži nego sam zakon.
Poslednjih 50 godina bile su najplodnije godine u istoriji sveta. Naše generacije dale su najbolje izumitelje i naučnike koje smo ikada imali. Imali smo slobodu da pravimo greške, da uspevamo i odgovaramo za svoje postupke. Naučili smo da živimo s tim.
Ako pripadaš toj generaciji, čestitam ti! Možda ćeš želeti da podeliš ovu poruku s drugima koji su imali sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli da određuju kako treba živeti. Možda bi bilo dobro da ovu poruku pošalješ svojoj deci kako bi videli kako su njihovi roditelji odrastali. Pozdrav generacijo i živeli! Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo samo kada smo zagrljeni!
