Gubitak voljene osobe je jedno od najtežih iskustava koje možemo proći. Ova tuga nosi sa sobom ne samo emocionalnu bol, već i praktična pitanja koja se odnose na životnu svakodnevicu, kao što su, na primer, šta učiniti sa stvarima pokojnika.
- Među najčešćim pitanjima koja se javljaju nakon smrti voljene osobe, jedno od najdelikatnijih je upravo – šta uraditi sa odjećom, obućom i ličnim stvarima preminulog? Ovi predmeti nisu samo obične stvari; oni nose sa sobom miris, dodir i uspomene na nekoga ko je bio deo našeg života. Odluka o tome šta učiniti sa njima često postaje emotivno opterećena i može izazvati snažne unutrašnje dileme.
U nekim tradicijama, naročito na Balkanu, verovalo se da odjeća pokojnika nije samo materijalna tkanina, već da nosi deo njegove energije i prisutnosti. Zbog toga su mnoge porodice birale da unište ili spale stvari preminule osobe. Smatrali su da tako prekidaju vezu sa ovim svetom i omogućavaju pokojniku da mirno pređe u drugi svet. Takvi običaji nisu proizašli iz želje za zlom, već iz straha i dubokog poštovanja prema nepoznatom, kao i iz želje da se olakša duša preminulog.
- Posebnu pažnju narodna verovanja posvećuju periodu od četrdeset dana nakon smrti, koji je smatran vremenom kada duša pokojnika još uvek boravi među živima. U tom periodu, verovalo se da pokojnik obilazi dom i svoju porodicu. Zbog toga se savetovalo da se stvari pokojnika ne diraju, ne premještaju i ne poklanjaju dok ovaj period ne prođe. To je bila način da se iskaže poštovanje prema preminuloj osobi, a tišina u kući i netaknuta garderoba služili su kao znak strpljenja i pijeteta. U nekim krajevima, odjeća pokojnika bi bila pažljivo složena i ostavljena u posebnoj sobi, obično uz svijeće i ikone, kao oblik molitve i sećanja. Ovi predmeti nisu smatrani vezanjem za materijalno, već su bili most između prošlosti i sadašnjosti, tuge i nade.
Danas, međutim, pristup prema stvarima pokojnika značajno se promenio. Savremeni pogled na tugu i proces oproštaja donosi promene i u tom smislu. Savremene porodice sve češće donose odluku da garderobu i lične predmete poklone onima kojima su potrebni. Takav čin postaje način da se bol preminule osobe pretoči u nešto korisno, u tiho dobro delo koje nosi sa sobom ljubav prema bližnjem. Poklanjanje postaje način da se život preminule osobe produži kroz dobra dela, a uspomena na njega širi među onima koji će je nositi dalje. Na taj način, stvari koje su pripadale pokojniku ne nestaju, već prelaze u ruke onih kojima su najpotrebnije.
- Crkva se, prema ovom pitanju, stavlja u neutralan, nenametljiv stav. Savet koji crkva najčešće daje jeste da se stvari pokojnika podele sa siromašnima i onima kojima su potrebne. Ovaj savet je u skladu sa hrišćanskim učenjem o ljubavi prema bližnjem i pomoći onima u potrebi. Naglasak se stavlja na molitve za dušu preminule osobe, a ne na materijalne stvari koje je ona ostavila. Ovo je stav koji ne osuđuje nikakvu odluku o stvarima pokojnika, već ostavlja prostor za individualne emotivne reakcije.
Međutim, uprkos tome što crkva nema striktna pravila o tome šta učiniti sa predmetima pokojnika, emotivna strana ove odluke ostaje ključna. Za mnoge porodice, razdvajanje od stvari pokojnika predstavlja jedan od najtežih trenutaka u procesu tugovanja. Neki ljudi nisu spremni odmah da se oproste od tih predmeta, pa odluče da ih zadrže. Drugi, pak, biraju da zadrže samo nekoliko predmeta – košulju, šal, sat – kao lični znak sećanja. Ova odluka nije znak slabosti, već prirodna potreba da sačuvamo deo prošlosti, nešto što nam pomaže da se setimo onih koje smo izgubili. U tom smislu, ne postoji jedinstven odgovor na ovo pitanje. Svaka porodica ima pravo da tuguje na svoj način i odluči šta je najbolje za nju.
- Mnogim porodicama donosi mir čekanje četrdeset dana, poštovanje tradicije i sačekivanje da prođe dovoljno vremena pre nego što se stvari pokojnika dotaknu. Drugima je lakše da odmah poklone stvari, verujući da su time učinili nešto dobro. Treći biraju da zadrže deo stvari, dok ostatak poklone ili puste. Tuga nije trka, niti ima rok trajanja. Predmeti mogu čekati koliko god je potrebno dok se ne stvori prostor za donošenje odluke. I upravo kroz ovo poštovanje prema stvarima pokojnika čuvamo i mir njihove duše, kao i sopstveni mir.
Na kraju, važno je razumeti da odluka o stvarima pokojnika ne zavisi samo od tradicionalnih običaja, već od emocionalne potrebe svakog pojedinca i porodice. Suština ovog pitanja ne leži u materijalnim stvarima, već u načinu na koji se odnosimo prema sećanju. Ljubav, sećanje i poštovanje prema preminulim osobama ostaju sa nama, ne kroz stvari, već kroz naše postupke i gestove. Upravo kroz ove gestove, u malim stvarima, pokazujemo poštovanje prema onima koji su otišli, ali i prema sebi, jer omogućavamo sebi da pređemo dalje u procesu tugovanja.
Takođe, važno je napomenuti da se društvo danas sve više udaljava od strogo definisanih običaja i pokušava da pronadje lični smisao u procesu tugovanja. Blic u svom članku naglašava da se mnoge porodice sve više okreću humanitarnim organizacijama i izvorima pomoći, poklanjajući stvari onima kojima su najpotrebnije. Kroz to, odaju počast voljenim osobama, dok ujedno pomažu društvu
