U današnjem članku donosimo priču o neverovatnoj situaciji koja je šokirala jednog bogatog Meksikanca, Rikarda Mendosu, i promenila njegov pogled na svet.
- Naizgled običan dan u centru jednog meksičkog grada postao je trenutak koji je zauvek promenio njegovu realnost, odnos prema porodici i njegov pogled na ono što je moguće. Rikardo je poznat po hladnoj racionalnosti i precizno isplaniranom životu, ali tog popodneva susreo se sa nečim što nijedna logika nije mogla objasniti.
Njegove četverogodišnje trojke, Sofija, Valentina i Kamila, rođene su slepe. Za njih je svet bio ispunjen samo zvucima, mirisima i dodirima. Nikada nisu hodale same, a njihova svakodnevica je bila potpuno drugačija od one koju su doživljavali drugi ljudi. Nikada nisu reagovale na vizuelne podražaje, jer jednostavno, za njih oni nisu postojali. Međutim, tog dana desilo se nešto što je potpuno izmenilo njihov svet i šokiralo njihovog oca.
- Rikardo je bio paralizovan od straha i iznenađenja kada su njegove kćerke, držeći se za ruke, odlučno krenule kroz gužvu, zaobilazeći ljude i prepreke, kao da su mogle videti. To je bio trenutak koji je potpuno potresao njega i njegovu dadilju Marisol, koja je panično vikala da se zaustave, ali nije uspela. Djevojčice su trčale prema starijoj ženi koja je sedila na trotoaru, umotana u staro ćebe. U tom trenutku, sve tri su je iznenada zagrlile i zajedno povikale: “Bako!”
Rikardo je bio zbunjen. Njegova žena Karmen je preminula pre tri godine, a on je bio ubeđen da je Karmen bila siroče i da nikada nije govorila o svojoj porodici. Ipak, kada je Sofija jasno izgovorila ime “baka Karmen” i počela opisivati ženu, Rikardo nije mogao da veruje svojim ušima. Djevojčice su, s neverovatnom preciznošću, počele da opisuju ženu — njene oči, miris, pa čak i parfem koji je Rikardo čuvao kao poslednju uspomenu na svoju pokojnu suprugu.
- Psiholozi koji su analizirali ovaj slučaj izjavili su da dečja percepcija često može biti mnogo dublja i snažnija nego što odrasli mogu da shvate, naročito u slučajevima snažnih emotivnih veza. Ali ovo što su djevojčice tvrdile — da su “videle” ženu, ali ne očima, već sa nekim “posebnim prisustvom” bake — prevazilazilo je sva racionalna objašnjenja.
- Djevojčice su kod kuće detaljno ispričale svaki trenutak susreta, bez ijedne kontradikcije. Njihova “vizija” trajala je samo dok je žena bila u njihovoj blizini, a čim je nestala, sve se vratilo u tamu. Rikardo, preplavljen emocijama, te noći je držao fotografiju svoje žene dok su mu kćerke pričale da baka Karmen peva pesmu koju je njihova majka pevala dok su bile još u njenoj utrobi, pesmu koju niko drugi nije mogao da zna.
Sledećeg dana Rikardo je otišao ponovo na trg, ali žene nije bilo. Tek treći dan se pojavila ponovo, u isto vreme, kao da je čekala njega. Rikardo joj je prišao i istina je tada izašla na videlo. Žena se zvala Karmen Ruiz, bila je majka njegove pokojne supruge. Karmen je, kao beba, bila data na usvajanje, a svi tragovi o njenom poreklu su bili namerno izbrisani.
- Dokumenti i fotografije su potvrdili tu priču, ali istina nije stajala tu. Rikardo je otkrio da je njegova sestra Veronika, koja je imala kontrolu nad brigom za djevojčice, namerno manipulisala sa njihovim životima. Zbog njenih postupaka, djevojčice su bile držane u stanju potpunog neaktivnosti, sporo su se kretale, bile su stalno umorne i nisu bile zainteresovane za okolinu. Veronika je postavila ritam života tako da su svi verovali da djevojčice nisu videle, dok su u stvarnosti imale sposobnosti koje su bile potisnute.
Kada je Veronika priznala svoja dela, Karmen Ruiz se ponovo pojavila. Trojke su potrčale prema njoj, instinktivno je štiteći, kao da je nešto sveto. Ovaj trenutak ljubavi i otkrivene istine, zajedno sa dokazima koje je Rikardo prikupio, omogućili su da pravno zaštiti svoje kćerke i baku. Terapija je započela, a djevojčice su počele postepeno da razvijaju vid. Njihov svet, do tada ispunjen samo zvucima, počeo je da dobija boje, pokrete i smeh.
Kako su kasnije naglašavali stručnjaci, ljubav, sigurnost i istina ključni su za razvoj deteta. Karmen Ruiz je ostala uz porodicu, pričajući unukama o njihovoj majci i njenom detinjstvu. Godinama kasnije, djevojčice su stajale samouvereno pored oca i bake, sa bistrim očima i osmijehom punim života. Rikardo je konačno shvatio ono što je do tada nije mogao da prihvati — sreća nije samo odsustvo bola, već sposobnost da se bol pretvori u ljubav, istinu i novu nadu
