Bilo je to leto u selu Kamenica koje će dugo ostati u pamćenju meštana. Godina je bila topla i sušna, a tlo se previše isušilo da bi moglo podneti bilo šta. Kamenica je, kako su svi kasnije govorili, bila “žedna zemlja”.
- Kiša nije pala tri meseca, bunari su presušili, a zemlja je bila tvrda kao kamen. Svi su se suočili s problemom – voda je postala najdragocenija stvar. U svakom kutku sela svi su se borili za kap vode, a cisterne su dolazile samo jednom nedeljno. Bilo je to vreme kada su se ljudi tukli u redu da bi napunili svoju kantu.
U tom surovom okruženju, deda Milorad, starac u sedamdesetim godinama, odlučio je da krene u borbu za vodu. Uzeo je kramp, lopatu i dletu, i popeo se na Golo brdo, jedno od najsuvljih i najkamenitijih mesta u selu.
- „Šta ćeš gore, Milorade, crni ti?” pitali su ga meštani, verujući da je prolupao zbog iscrpljujuće vrućine. On je samo odgovorio: „Idem da nađem vodu”, ne obazirući se na radoznale poglede. Ljudi su se smeštali, svestan da je pre deset godina geolozi iz Beograda došli i rekli da na tom mestu „nema ni kapi vode“. Kamen je bio tvrđi od svega što su do tada videli.
Milorad je krenuo da kopa. Prvi dani su bili prava muka. Sunce je pržilo, a kamen je bio tvrd kao stena. Svaki udarac krampa zvučao je kao odjek u tišini. Milorad je napredovao milimetar po milimetar. Sused, Živko, često je sedeo ispred svoje kuće, smejuci se starcu dok je ovaj radio. „Ej, Milorade! Jesi našao naftu? Kopaš put za Kinu? Smešan si!” govorio je, podsmevajući se. Milorad je samo nastavljao bez reči, udarajući u kamen iznova i iznova.
- S vremenom su se dani pretvorili u nedelje, a Miloradova koža bila je crna od sunca, dok su njegove ruke bile prekrivene krvavim žuljevima. Zbog toga su mu sinovi dolazili da ga mole da prestane. „Tata, nemoj više. Pogledaj gde kopaš, to je samo kamen, zašto se mučiš?” govorili su, pokušavajući da ga odvrate. Milorad je odgovarao sa sigurnošću u glasu: „Smejte se vi, ali zemlja nikada ne laže. Samo ljudi lažu”. Iako su mu rekli da je lud, on je nastavio da kopa.
Tako je prošao mesec dana. Živko je počeo dovoditi sve više i više ljudi, pokazivajući ih kao atrakciju. Kladili su se koliko još Milorad može da izdrži, a svi su prognozirali da neće izdržati više od nekoliko dana. Milorad je bio sve slabiji, ali nije odustajao. Deseti dan bio je prepun očaja, ali poslednji udarac njegove alatke u kamen, iznenada, doneo je promenu. Iako je osećao da se predaje, udario je po dnu jame s tolikim besom i energijom da je kramp ušao duboko u stenu. Tada je nešto neverovatno nastalo: kroz pukotinu je proradila voda. Počela je da sikće, zvuk je bio poput uzdaha džina, a onda je počela da curi, snažna i hladna.
- Voda je izvorila iz stene kao gejzir. Milorad nije mogao da veruje svojim očima. Voda, koja je vekovima bila zarobljena u kamenoj steni, sada je izlazila. Potok je brzo nastao, tekući niz brdo, preplavljajući suvu zemlju. U trenutku kada su to seljani čuli, istrčali su iz kuća, zapanjeni i puni nade. „Voda! Voda teče sa Golog brda!” vikali su, tražeći bilo koji spremnik da je pospreme.
Međutim, dok su stigli do Milorada, svi su stali. Niko nije smeo da priđe. Gledali su u starca, sedeći na steni, vlažnog i krvavog, dok je voda tekla pored njega. Nastala je tišina, tišina koja je bila najneprijatnija u istoriji sela. Tada je Živko, koji je ranije bio najveći zaluđivač, polako prišao. Držao je prazne plastične kante u rukama, bez reči, pun stida. Milorad ga je pogledao i rekao: „Šta je, komšija? Jesi li došao da vidiš naftu? Ili je ovo možda priviđenje?”
- Živko je pocrveneo, stegao kante i, tiho, priznao: „Izvini, Milorade. Pogrešio sam. Svi smo pogrešili… Deca su mi žedna… Ako možeš… samo malo…” Milorad je tada ustao, prišao rupi i napunio kantu. „Uzmi, Živko. Sipaj,” rekao je, gledajući ga smireno. I dok su ostali meštani stajali u čudu, Milorad je dodao: „Voda je božija. Ja sam je pronašao, ali je Bog dao svima.” Živko je prihvatio vodu, dok je Milorad tiho dodao: „Zapamti, komšija. Ova voda će ti oprati blato sa cipela, ali nema te vode koja može da opere obraz čoveku koji se smeje tuđoj muci.”
Dok su ostali meštani nosili vodu, Živko je, pognute glave, krenuo niz brdo, ostavljajući starca da sedi pored svog izvora, ne samo čuvar vode, već i čuvar dostojanstva.
