KAda govorimo o najpoznatijim piscima u taj red sigurno spada Lav Nikolajević Tolstoj. On se u pedesetoj godini života suočio sa velikom unutrašnjom krizom koju je morao prevladati.
Njegova dela već su uživala ugled remek-dela svetske književnosti, a ime mu je imalo težinu u svakoj intelektualnoj i umetničkoj raspravi. Ipak, iza spoljašnjeg sjaja odvijala se tiha drama. Lav Tolstoj je iz dana u dan tonuo u depresiju, a život mu je gubio smisao i boju. Sam je zapisao: „Novac nije ništa. Moć nije ništa. Video sam mnoge koji imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Čak ni zdravlje nije presudno — bolesni često imaju volju za život, a zdravi venu od straha.“ U ovim rečima najbolje se ogleda stanje njegovog duha – svestan svega što poseduje, ali istovremeno potpuno nemoćan da pronađe razlog za radost.
Prelomni trenutak došao je iznenada. Jednog dana, dok je šetao Afanasjevskom ulicom u Moskvi, ugledao je siroče – boso i izgubljeno dete, bez igde ikoga. Prišao mu je, uzeo ga za ruku i poveo sa sobom. Tog trenutka probudilo se nešto što je dugo tinjalo u njemu. Te večeri, po prvi put posle mnogo vremena, osetio je unutrašnji mir. U zaboravu sopstvene tuge, misleći na nekog drugog, pronašao je put do sebe.
Od tog dana, odlučio je da se odrekne gospodskog života. Odbacio je luksuznu odeću, bogatstvo i privilegije koje su mu kao grofu pripadale. Počeo je da živi jednostavno, deleći ono što ima sa onima koji nisu imali ništa. Nije želeo samo da govori o religiji, ljubavi i milosrđu – tražio je da se sve to pokaže delima. „Ne pričaj mi o religiji, pokaži mi religiju u svojim postupcima“, govorio je, ostavljajući iza sebe prazne teorije i okrećući se stvarnom životu.
- Živeo je skromno, često se oblačeći poput seljaka.
- Delio je imanje i hranu sa siromašnima.
- Odbacio je luksuz i udaljio se od privilegija aristokratije.
Taj zaokret doneo mu je novu svrhu. Tolstoj je postao jedan od prvih velikih teoretičara nenasilja, a njegove ideje o bratstvu, miru i zajedništvu bile su revolucionarne za to vreme. Njegova učenja duboko su uticala na Mahatmu Gandija, koji ih je preneo na indijski narod u borbi za slobodu i time obeležio istoriju čovečanstva.
Mnogi savremenici nisu mogli da razumeju ovu transformaciju. Za njih je svet bio prostor u kome je važno imati – stvari, moć i ugled. Tolstojev izbor da daje umesto da uzima izgledao je suludo. Smatrali su ga čudakom, jer se odrekao svega onoga za čim su drugi čeznuli. Ali on je verovao da je istina u spremnosti da osetiš tuđu bol i pružiš ruku.
Jednom prilikom, jedan njegov bogati prijatelj ga je upitao: „Zašto ti je stalo do drugih? Treba da misliš na sebe.“ Tolstoj mu je odgovorio rečenicom koja je ostala zapamćena: „Ako osećaš bol, živ si. Ako osećaš tuđu bol, ti si čovek.“ U tim rečima sadržana je čitava njegova filozofija – suština čoveka nije u posedovanju, već u saosećanju.
Do poslednjih dana života ostao je veran svojim uverenjima. Putovao je, propovedao jednostavnost, pomagao siromašnima, pisao o nenasilju i ljudskom dostojanstvu. Njegov život bio je stalno traganje za smislom, ali i dokaz da smisao uvek postoji u ljubavi i solidarnosti.
Njegov kraj bio je jednako dramatičan koliko i simboličan. Nakon godina unutrašnjih borbi, oboleo je od upale pluća. Put ga je doveo do železničke stanice u mestu Astapovo, gde je, iznemogao, legao na krevet. Dobio je dozu morfijuma da ublaže bol, a zatim je prenet na sprat stanice. Tu je, daleko od luksuza i udobnosti koje je nekada imao, završio svoj život.
- Umro je kao čovek koji je prošao put od raskoši do asketizma.
- Od moći do samoodricanja.
- Od tame depresije do svetlosti davanja.
Njegovo ime danas stoji ne samo uz literarne veličine, već i uz one koji su menjali svet svojom etikom i humanizmom. Tolstojev život pokazuje da čak i kada čovek poseduje sve, može da se oseća izgubljeno. Ali pokazuje i da je spas moguć onda kada prestaneš da misliš samo na sebe i okreneš se drugima.
Njegova misao i delo i dalje podsećaju da je prava veličina u ljudskosti. On je dokazao da unutrašnja snaga ne dolazi iz bogatstva, već iz spremnosti da deliš, da voliš i da saosećaš. U tome leži trajna poruka Tolstojevog života – da smisao nikada ne treba tražiti u onome što posedujemo, već u onome što nesebično dajemo.
