U današnjem članku želim da podelim jednu posebno zanimljivu i složenu priču koja se događa u Srbiji, a oslikava širu sliku demografskih i društvenih promena u ruralnim krajevima.
U mnogim takvim sredinama, demografska slika je zabrinjavajuća – mlade žene odlaze u gradove u potrazi za obrazovanjem i boljim životnim prilikama, dok muškarci uglavnom ostaju na porodičnim imanjima i u selima, često sami, bez mogućnosti da osnuju porodicu i nastave tradicionalni životni stil.
- Ova situacija dovodi do jedne specifične pojave – sve veći broj muškaraca u selima traži partnerke van granica Srbije, posebno u zemljama poput Albanije. Za određenu novčanu naknadu, koja se kreće otprilike između 3.000 i 5.000 evra, pojedine agencije i posrednici nude usluge sklapanja brakova sa ženama iz Albanije. Ova praksa nije nova, ali je u poslednje vreme značajno prisutnija u javnom diskursu, naročito u kontekstu ruralnih sredina gde je problem pronalaska partnerki izrazito izražen.
Jedan od najpoznatijih primera ove pojave dolazi iz porodice Timotijević iz sela Gornje Ojkov, gde se Radosav, domaćin i poljoprivrednik, oženio Albankom. Njena odluka da prihvati život na selu, promeni ime i rodi troje dece pokazuje koliko je ovakva veza zapravo kompleksna i zahtevna. Na početku, Zorica, nekadašnja Lajtiha, imala je poteškoća sa jezičkim i kulturnim razlikama, ali se, prema rečima njenog supruga, brzo uklopila u seoski život i postala stub porodice.
Radosav iskreno priznaje da mu nije bilo lako naći partnerku među domaćim devojkama jer mnoge nisu bile zainteresovane za seoski način života. Problem nije bio u izgledu ili materijalnom statusu, već u nedostatku želje da se radi i živi na selu, što je realnost mnogih mladih žena danas. Iako izražava razumevanje za njihov izbor, on i dalje traži način da obezbedi porodični život u svojoj zajednici.
- Ovi brakovi često izazivaju različite reakcije i kontroverze. Na društvenim mrežama može se naći mnoštvo različitih iskustava – od onih pozitivnih, gde brakovi funkcionišu i pretvaraju se u skladne porodice, do onih negativnih, sa problemima neslaganja, kulturoloških barijera pa čak i zloupotreba. Posebno je važno naglasiti dileme koje se javljaju u vezi sa legalnošću i etikom takvog posredovanja, jer granica između pomoći i trgovine brakovima često nije jasna.
Još jedan složen aspekt jeste integracija – jezik, pravni status i društveni pritisci mogu biti veliki izazovi za parove koji su sklopili međunarodne brakove. Dok neki uspevaju da prevaziđu ove prepreke kroz međusobno poštovanje i iskrenu volju, drugi ostaju zarobljeni u problemima i nesporazumima. Priča porodice Timotijević pokazuje da, i pored početnih teškoća, brakovi ovog tipa mogu uspešno funkcionisati.
Ipak, šira društvena i ekonomska pozadina ove pojave ne sme da se zanemari. Prazne kuće, zapuštena sela i starenje ruralne populacije ukazuju na sistemski problem koji se ne može rešiti samo sklapanjem brakova sa strankinjama. Ovi brakovi mogu biti pojedinačna rešenja za neke porodice, ali za dugoročno oživljavanje sela i stvaranje boljih uslova potrebne su ozbiljne državne i društvene mere koje bi motivisale mlade da ostanu i žive u svojim sredinama.
Zaključno, fenomen brakova sa ženama iz Albanije u Srbiji nije nešto što se može posmatrati površno ili sa predrasudama. On je deo složenog društvenog procesa koji se odvija u okviru sve izraženijih demografskih promena i ekonomskih izazova u ruralnim područjima. U tom procesu postoje i pozitivne i negativne priče, i kao društvo važno je da ih razumemo na jedan kritički, ali empatičan način, osvetljavajući uzroke i moguće posledice takvih trendova, ali i tražeći načine kako da doprinesemo rešavanju šireg problema depopulacije i održivosti sela.
