Pre nekoliko godina, jedna žena iz Nemačke, koja je posetila svoju bratanicu na svadbi, podelila je priču koja je izazvala lavinu reakcija na društvenim mrežama. Njen iskreni izliv emocija, u kojem je otkrila svoja osećanja o poklonima na svadbi, iznenadio je mnoge, dok su neki osudili njen postupak, a drugi je razumeli.
- Kada živite “preko bare”, kao što je to slučaj sa mnogim ljudima koji odlaze u inostranstvo, naročito u zemlje kao što je Nemačka, čini se da je sve moguće. Sećanje na devedesete godine, kada je u bivšim jugoslovenskim zemljama bilo teško zaraditi više od nekoliko maraka mesečno, čini se kao prošla epoha. U to vreme, ljudi su se borili da prežive, dok je zapadna Evropa pružala nešto što je mnogima bilo “neko drugo, bolji svet”. Sa malim uštedama i velikim nadama, oni koji su dolazili sa zapada često su postajali “carovi” u svom kraju.
Međutim, kako vreme prolazi, stvari se menjaju. Svi ti “punaci” iz prošlih vremena, koji su uzimali u ruke bogate poklone i obilno častili, suočili su se s realnostima života. Naša ispovest je odraz toga – žena koja je došla iz Nemačke, sa namerom da ulepša svadbeni dan svoje bratanice, ali i da bude srećna u svojoj sposobnosti da bude generozna, ubrzo je shvatila da njena stvarnost više nije ista.
- U njenoj priči, ona govori o tome kako je njen život nakon svih tih godina postao mnogo teži. Ostaće sama, bez muža i sa sinom koji je, nažalost, sve što je imala prokockao. Sada, u poznim godinama, mora da razmišlja o budućnosti i novcu koji mora sačuvati za nepredviđene situacije. U tom kontekstu, njena poseta na svadbi postaje test njenih emocionalnih i finansijskih granica.
Kada je došla na svadbu, ona je ponela 200 evra kao poklon. Osećala je, međutim, da nije dovoljno, jer su svi prisutni, s posebnim očima, očekivali da ona, kao neko ko živi u Nemačkoj, donese nešto mnogo veće. Ta očekivanja su je golicala, ali ona nije imala više. Nije im bilo lako, jer je znala da bi želela da može da da više, da može da im pomogne. No, život je odlučio drugačije za nju.
- Nakon svadbe, razgovor sa mladencima je postao okidač za njenu unutrašnju dilemu. Mladenci su pominjali kako su neki rođaci iz Bosne doneli poklone od čak 500 evra, kako su se čak zadužili da bi imali da daju. To ju je pogodiilo, jer, iako je dala ono što je mogla, osećala je da to nije dovoljno. Nije bilo to što su oni mogli da je osude zbog male sume – već što je bila uverena da želi više da im pruži. Želela je da pomogne, da im olakša početak života, da ih ne zadrži u brigama o novcu.
S obzirom na sve ove okolnosti, žena se pitala da li je ispravno postupila. Da li je dobro što je ostavila nešto sa strane, bojeći se da će joj zatrebati? Da li je mogla da učini više? Osećala je da je, uprkos tome što je bila voljena i lepo ugostena, na neki način proklizala u očekivanjima koja su drugi imali od nje. Njena želja da pruži više bila je neostvarena, jer u trenutnoj situaciji nije mogla da pruži ono što su možda očekivali od nje.
- Na kraju, ona izražava želju da dođu bolja vremena, kada se neće razmišljati o sadržaju koverti i poklonima. Želela je da svi budu u mogućnosti da časte jedni druge, da ne postoji taj pritisak da „poklon mora biti veliki“ kako bi bila prihvaćena.
Ispovest ove žene pokazuje jednu realnost – koliko god da želimo da pomognemo i damo, život često donosi nepredvidive okolnosti koje nas lišavaju toga što smo planirali. Međutim, to ne znači da ljubav i pažnja koju dajemo ne vrede ništa. Poklon u koverti može biti fizička simbolika, ali prava vrednost odnosa i ljubavi nije u tome.
