Selo u okolini Požarevca tog decembarskog dana bilo je tiho, gotovo uspavano pod debelim slojem snega. Starinske kuće, neke napuštene, neke jedva održavane, činile su se kao da pripadaju nekom prošlom vremenu.
- Ipak, među njima se izdvajala jedna građevina koja nije ličila ni na šta drugo u tom kraju. Bila je visoka, moderna, obojena u toplu nijansu breskve, sa raskošnom ogradom i sjajnim detaljima koji su odavali skupoću i ambiciju. To je bila kuća koju je Milan gradio godinama, verujući da u nju ugrađuje dokaz sopstvenog uspeha. Za njega je ta trospratnica bila simbol pobede nad siromaštvom i zaboravom.
Milan je proveo gotovo dve decenije radeći u Beču. Radio je teške fizičke poslove, najčešće na građevini, štedeći svaki evro. Godinama je živeo skromno, hraneći se najjeftinijom hranom i odričući se gotovo svega što nije bilo nužno. Njegova misao bila je stalno usmerena ka selu i kući koju gradi. U njegovoj glavi, ta kuća nije bila samo zid i krov, već poruka svima koji su ga nekada gledali s visine. Želeo je da se vrati kao neko ko je uspeo, kao neko kome se dive.
- Kada je konačno stigao za Božić, posle duge pauze, parkirao je svoj novi automobil ispred kapije i očekivao toplinu doma. Umesto toga, dočekala ga je tama. Niti jedno svetlo nije bilo upaljeno. Tišina je bila neprirodna. U tom trenutku, nelagodnost se uvukla u njega, ali ju je pokušao potisnuti. Tek kada je primetio dim kako izlazi iz dimnjaka stare, male kućice u dnu dvorišta, shvatio je da nešto nije kako treba. Ta kućica, nekadašnja letnja kuhinja, bila je mesto njegovog detinjstva, prostor koji je planirao da sruši čim dođe proleće. Nije mogao da poveruje da njegov otac još uvek boravi tamo.
Unutra je zatekao starca pored starog šporeta, okruženog mirisima vlage, duvana i jednostavne hrane. Otac je delovao mirno, gotovo spokojno, kao da mu ništa ne nedostaje. Milan, međutim, nije mogao da sakrije bes. Njegove reči bile su pune gorčine i straha od osude okoline. Nije razumeo zašto njegov otac ne koristi sve ono što mu je on, mukotrpno radeći, obezbedio. U njegovoj glavi, nova kuća je morala biti dom – jer je bila skupa i velika.
- Kada su zajedno ušli u novu kuću, prostor ih je dočekao hladan i prazan. Vazduh je bio ustajao, zidovi hladni na dodir, a luksuzni nameštaj netaknut. Iako je sve blistalo, nije bilo osećaja topline. Otac je tiho, gotovo šapatom, počeo da govori o onome što Milanu nikada nije palo na pamet. Objasnio mu je da kuću ne čine mermer, skup nameštaj ni visoki plafoni. Kuću čine ljudi, uspomene, glasovi i život koji se u njoj odvija. Bez toga, i najlepša građevina ostaje samo prazna ljuštura.
- Prema pisanju domaćih medija, ovakve priče nisu retkost u selima širom Srbije. Kako navodi RTS, mnogi ljudi koji su decenijama radili u inostranstvu ulažu ogromna sredstva u gradnju velikih kuća, koje kasnije ostaju prazne jer se porodice razdvoje, a život ostane negde drugde. Te kuće često postaju simbol propuštenih godina i pogrešno shvaćenih prioriteta.
Otac je sinu govorio o staroj kućici s ljubavlju. Tamo su se, kako je rekao, odvijali pravi trenuci života – tamo su se delile brige, radosti i tuge. Zidovi su bili skromni i pocrneli od dima, ali su pamtili smeh, suze i bliskost. U toj maloj prostoriji nije bilo luksuza, ali je bilo duše. Milan je, slušajući ga, prvi put osetio težinu sopstvene usamljenosti.
- Slične sudbine beleže i regionalni portali. Prema tekstovima koje je objavio Blic, mnogi gastarbajteri priznaju da su, u želji da dokažu uspeh, zaboravili na emotivnu cenu dugog odsustva. Materijalni uspesi često nisu mogli da nadomeste izgubljeno vreme sa roditeljima, decom i partnerima. Kuće su rasle, ali su odnosi slabili.
Kada su se vratili u staru kućicu, toplina šporeta i jednostavan obrok doneli su Milanu osećaj koji nije mogao da pronađe u svom „dvorcu“. Miris hrane i očev osmeh učinili su da shvati ono što mu nikada ranije nije bilo jasno. Dom nije mesto kojim se hvališ, već mesto gde se osećaš prihvaćeno. U tom trenutku, luksuz je izgubio svaku vrednost.
O toj temi često pišu i mediji u regionu. Večernji list u svojim analizama ističe da se pojam doma na Balkanu tradicionalno vezuje za zajedništvo, a ne za kvadrate i cenu nekretnine. U društvu koje je dugo cenilo skromnost i bliskost, preveliki naglasak na materijalno često dovodi do unutrašnjeg nezadovoljstva i osećaja praznine.
