U današnjem članku želim da podelim iskustvo koje mi je potpuno promenilo život. Radila sam kao konobarica na privatnoj večeri koju je organizovao milijarder. Iako mi je to bilo samo još jedno večeranje u mojoj svakodnevici, tog puta nešto se dogodilo što je bilo mnogo važnije od hrane koju sam nosila ili razgovora koje sam prisluškivala.
- U trenutku kada je milijarder trebao da potpiše ugovor vredan 100 miliona dolara, primetila sam nešto što mi je nateralo ruke da se tresu, nešto što bi moglo da uništi celo poslovanje.Radila sam u prestižnom restoranu Le Bernardin, poznatom po svom luksuzu i klijentima koji su često bili VIP osobe.
Tog utorka, atmosfera u restoranu bila je drugačija – napetost se mogla opipati u vazduhu. Moje misli su bile pomešane, jer sam morala da završim svoju smenu pre nego što započnem važan akademski rad o verifikaciji umetničkih dela. Međutim, kada mi je menadžer, Markus, saopštio da moram poslužiti sobu Rothschilda, srce mi je stalo. To je značilo da ću služiti najvažnije klijente, koji su mogli da naprave ili unište reputaciju restorana.
- Kada sam ušla u privatnu trpezariju, u kojoj je sve bilo luksuzno, srela sam četiri čoveka koji su se pripremali za ozbiljan poslovni razgovor. Među njima je bio i Harrison Cox, jedan od najpoznatijih milijardera na svetu, sa kolekcijom umetničkih dela koja je smatrana jednom od najvećih i najvrednijih na svetu. Čim je podigao pogled sa svojih dokumenata, njegove reči su bile jasne i precizne. Poslovni razgovori su zahtevali da se uzimaju pauze između jela, što mi je omogućilo da pažljivo posmatram situaciju.
Kako je večera odmicala, prvi put sam poslužila izvanredne jastoge u tartuf sosu, ali sam osećala napetost. Ostala tri muškarca bili su ozbiljni stručnjaci koji su proučavali dokumente sa velikim poštovanjem. S vremena na vreme, čula sam izraze poput “verifikacija” i “poreklo”, što su bili termini na koje sam se specijalizovala tokom svojih akademskih godina. To mi je privuklo pažnju, jer sam znala da se ovi ljudi bavili autentifikacijom umetničkih dela.
- Dok sam nosila drugo jelo, jedan od trgovaca je izneo rukopis iz srednjeg veka. Bio je to Codex Aureus iz IX veka, koji je nestao tokom Drugog svetskog rata. Na moje iznenađenje, rukopis je imao početnu cenu od sto miliona dolara. Rukopis je bio veličanstven, sa zlatom ukrašenim slovima i nebeskom plavom bojom koja je bila izuzetno živahna za to vreme.
- Međutim, u trenutku kada sam pogledala rukopis, srce mi je stalo. Prepoznala sam karakteristične znakove falsifikata. Moj deda, koji je bio vodeći stručnjak za srednjovekovne rukopise, poslednjih deset godina radio je na razotkrivanju jednog od najpoznatijih falsifikatora, Viktora Koslova. Kada sam pogledala rukopis, sve njegove karakteristike su bile tu – previše ravno, previše savršeno, kao da je napravljeno u laboratoriji, a ne od strane rukopisnog umetnika tog vremena.
Tada sam znala šta moram da uradim. Iako sam bila samo konobarica, osećala sam da moram da reagujem. U tišini, skupila sam hrabrosti i progovorila. Rekla sam im da je rukopis falsifikat. Svi su me pogledali, ali Harrison Cox je odmah reagovao, umesto da me ignorise. Pozvao je trgovca i tražio da objasni, dok sam ja detaljno objašnjavala kako sam prepoznala falsifikat, oslanjajući se na rad mog dede i njegova istraživanja.
- Nakon nekoliko minuta, Cox je odlučio da odloži transakciju, a rukopis je otišao na dalja istraživanja. U laboratoriji Metropolitan muzeja, rukopis je podvrgnut spektroskopiji, mikroskopskim analizama i radiokarbonskom datiranju. Rezultati su potvrdili da je rukopis bio Koslovljev falsifikat. Nakon što je sve bilo potvrđeno, Cox me pozvao da razgovaramo. Bio je impresioniran mojim znanjem i predložio mi posao u svojoj kolekciji umetničkih dela.
Ponudio mi je stalno zaposlenje, platu od sto hiljada dolara i obavezao se da će platiti moj studentski dug, kao i završiti moj master. Takođe, predložio je da se osnuje fond u ime mog dede kako bi se obučavali novi stručnjaci za autentifikaciju umetničkih dela. Bio je to trenutak koji je potpuno promenio moj život. Iako sam se do tada borila za svaki dinar, sada sam imala priliku da učim i radim u svetu umetnosti, prateći korake mog dede, koji je bio odavno zaboravljen.
Ova priča mi je promenila život. Napustila sam restoran, preselila se u blizinu Coxove kolekcije i počela raditi na verifikaciji umetničkih dela. Uspela sam da obnovim ugled mog dede i vratim poverenje u svet umetnosti, radeći na otkrivanju falsifikata i pomažući u vraćanju vrednosti stvarnih umetničkih dela
