U današnjem članku govorićemo o fascinantnoj psihološkoj perspektivi koja objašnjava zašto mnogi parovi, iako se iskreno vole, ipak završe razdvojeni.
- Sve počinje sa jednim jednostavnim, ali dubokim uvidom – ljudi ne izražavaju ljubav na isti način. I dok neko svakodnevno pokazuje pažnju kroz dela, drugi čeka da čuje nežne reči. Ove razlike, ako ostanu neprepoznate, mogu stvoriti jaz među partnerima koji na kraju vodi do razočaranja, nerazumevanja i razvoda.
Prema savremenim psihološkim teorijama, naročito onima koje je popularizovao Geri Čepmen, ljubav se ne izražava univerzalno – ona ima svoje jezike. Svaka osoba ima dominantan način na koji daje i prima ljubav. Ukoliko partneri ne razumeju te različitosti, lako upadaju u zamku pogrešnih pretpostavki. Možda oboje osećaju ljubav, ali je “govore” na različite načine – i tu nastaje problem.
Prvi jezik ljubavi jeste verbalno izražavanje osećanja. Za ljude koji se prepoznaju u ovom obrascu, najvažnije su reči poput „Volim te“, „Važan si mi“, „Divim ti se“. Ove osobe osećaju emotivnu sigurnost tek kada čuju potvrdu. Ćutanje i nedostatak verbalnih potvrda za njih mogu delovati kao odbacivanje ili ravnodušnost, iako partner možda izražava ljubav na drugi način. Reči za njih imaju težinu – one nisu samo zvukovi, već dokaz prisutnosti emocije.
Drugi jezik izražava ljubav kroz dela i konkretne postupke. Osobe koje govore ovim jezikom smatraju da prava ljubav nije ono što kažeš – već ono što učiniš. To može biti pomaganje u kućnim poslovima, nošenje teških kesa, popravljanje slavine ili spremanje doručka bez pitanja. Njima ljubav ima oblik akcije, i svako nečinjenje se doživljava kao nedostatak brige. Ukoliko partner ne pomaže, bez obzira na izgovorene reči ljubavi, oni se mogu osećati zanemareno.
- Treći jezik ljubavi ogleda se u kvalitetno provedenom vremenu. To nije samo fizička prisutnost, već potpuna mentalna uključenost. Osobe koje cene ovaj jezik uživaju u dugim razgovorima, zajedničkim šetnjama, večerama bez telefona i trenucima potpune pažnje. Ako partner nije voljan da odvoji vreme, osećaju se kao da nisu dovoljno važni. Vreme je za njih najdragoceniji poklon, i ono što mnogi uzimaju zdravo za gotovo, njima znači svet.
- Četvrti jezik jeste davanje poklona, što se često pogrešno tumači kao materijalizam. U stvarnosti, pokloni su simboli pažnje – znakovi da neko misli na vas čak i kada niste prisutni. Može to biti i obična čokolada, omiljeni časopis ili kamenčić sa plaže. Suština nije u ceni, već u simbolici. Kada partner zaboravlja važne datume ili nikada ne donosi ni najmanju sitnicu, osoba koja govori ovim jezikom može pomisliti da je ljubav nestala.
Peti i poslednji jezik je fizički dodir. Ljudi koji se identifikuju sa ovim jezikom osećaju bliskost kroz zagrljaje, poljupce, držanje za ruke i sve druge oblike telesnog kontakta. Bez fizičkog izraza emocija, njihov unutrašnji svet se prazni. Osećaju se izolovano, čak i kada sve druge komponente veze funkcionišu. Njima je dodir most ka emocijama – tišina ispunjena zagrljajem znači više od hiljadu reči.
Problem nastaje kada partneri ne govore isti jezik ljubavi. Na primer, jedan od njih svakodnevno pokazuje brigu kroz kućne zadatke, dok drugi u toj tihoj posvećenosti ne vidi ništa posebno jer čeka da čuje nešto nežno ili da bude zagrljen. Oboje mogu biti iskreno zaljubljeni, ali njihov izraz ljubavi ne dopire do onog drugog.
Psiholog Rori Sason naglašava da upravo ta nesinhronizovanost često dovodi do razvoda. Ako jedan partner izražava ljubav poklonima, a drugi poklon vidi samo kao nepotreban predmet, doći će do osećaja nerazumevanja. Poklonodavac se može osećati odbačeno, dok primalac ne vidi zašto je to uopšte važno.
Zato je učenje jezika ljubavi partnera čin zrelosti, empatije i poštovanja. Ljubav ne bi trebalo da podrazumeva samo ono što nama lično ima smisla, već i ono što drugoj osobi pruža sigurnost. Kada znamo kako naš partner doživljava ljubav, možemo se potruditi da mu se približimo na pravi način.
Na kraju, ljubav nije samo osećanje – ona je veština. Veština da slušamo, posmatramo i učimo. Da prilagodimo svoje izraze onome kome su upućeni. Jer čak i najdublja osećanja mogu ostati nevidljiva ako ih ne prenesemo na jeziku koji druga osoba razume.
Razumeti jezike ljubavi znači stvoriti most između dve duše koje možda već osećaju isto, ali ne znaju kako to da pokažu. To je ono što razlikuje trajne veze od onih koje se raspadnu – sposobnost da ljubav ne samo osećamo, već i da je komuniciramo na način koji se zaista čuje
