Fjodor Mihajlovič Dostojevski, jedan od najvećih ruskih književnika svih vremena, proveo je život razapet između vere i poroka, svetosti i greha, ljubavi i patnje. Njegova poslednja ispovest, koju je zabeležio sveštenik iz Vladimirske crkve, otkriva duboku unutrašnju borbu ovog briljantnog uma – čoveka koji je istovremeno bio duboko pobožan i slab pred sopstvenim strastima.
Njegova priča nije samo priča o književniku, već o ljudskom biću koje je proživelo najdublje uspone i padove, koje je volelo, grešilo, patilo i, na kraju, tražilo oproštaj.
Trenutak spoznaje na ivici smrti
Dok je ležao na samrtnom odru, iscrpljen bolešću, Dostojevski je želeo da se ispovedi i na taj način olakša svoju dušu pre nego što napusti ovaj svet. Sveštenik koji ga je slušao bio je duboko potresen – nije očekivao da će čuti tako surovu i iskrenu ispovest, ispunjenu kajanjem, ali i nekom posebnom, neugaslom strašću.
“Mili Bože, ni sam ne znam zašto ovo radim, ali još uvek sam u šoku od onoga što mi je Fjodor Mihajlovič ispričao. Moje reči nisu dovoljno jake da prenesu silinu njegovih osećanja, ali ću ih zapisati u nadi da će ostati sačuvane.”
Dostojevski je prvo govorio o trenutku kada je, kao mlad čovek, bio osuđen na smrt streljanjem. Tada je, u poslednjem trenutku, carsko pomilovanje promenilo njegovu sudbinu, zamenivši smrtnu kaznu sa četiri godine robije i četiri godine vojne službe u Sibiru.
“Tada sam dao zavet Bogu – ako preživim, sve svoje delo posvetiću njemu, istini i čoveku. Ipak, kroz ceo moj život, vodila se bitka između mene kao vernika i mene kao grešnika. Nisam mogao da odolim iskušenjima ovog sveta, a ipak sam želeo da pronađem spasenje.”
Strast i iskušenja koja su ga progonila
Dok su njegova supruga Ana i deca molili u susednoj sobi, Dostojevski je ispričao svešteniku svoje najveće tajne – slabosti koje su ga pratile celog života.
Posebno se sećao mlade devojke Lizanjke, prodavačice pereca, čija je čednost i nevinost probudila u njemu neopisivu strast. Bila je to devojka iz siromašne porodice, nevina i krhka, ali on je u njoj video nešto što ga je potpuno opčinilo.
“Njene ruke su bile grube od rada, ali njene oči… Bože, njene oči su bile najlepše što sam ikada video. Želeo sam je, a u isto vreme znao sam da to nije ispravno. Povredio sam je, obasuo strastima koje je ona možda ni sama nije razumela. Zbog nje sada tražim oproštaj.”
Nije mu bilo dovoljno da posećuje prostitutke u mračnim kvartovima Petrograda, nije mu bilo dovoljno da bude u društvu lakih žena – tražio je onu posebnu, onu koju će obožavati i mučiti u isto vreme.
Grešna ljubav prema tuđoj ženi
Ali nije samo Lizanjka bila deo njegove tajne. Dostojevski je osećao neopisivu strast prema Avdotji Panajevoj, prelepoj i zanosnoj supruzi uglednog književnika.
“Nikada pre nisam osetio takvu želju da posedujem jednu ženu. Bila je savršena u svemu – njen glas, njena kosa, njen miris… Nisam mogao da odolim, a ipak sam znao da je njen brak svetinja koju ne smem da narušim.”
Ali unutrašnja borba u njemu bila je previše snažna. Njegova ljubav prema Avdotji bila je opojna, gotovo bolna, i znao je da se nikada neće osloboditi sećanja na nju.
Sveštenik je bio zapanjen dok ga je slušao. Fjodor Mihajlovič je u poslednjim trenucima svog života otvarao dušu ne kao veliki pisac, već kao čovek koji je nosio teret svojih greha i tražio oproštaj.
Kajanje i pomirenje sa sobom
Kada su sećanja na žene njegovog života počela da blede, Dostojevski je zaplakao.
“Gospode, šta me je to teralo? Bila su to tela, bile su to strasti, a sada su ostale samo senke u mom umu. Ništa više nema, samo kajanje.”
Sveštenik je pokušao da ga smiri, da mu ukaže da je pokajanje dovoljno za oproštaj.
“Nije mi dovoljno”, rekao je Dostojevski tiho. “Želeo sam da razumem sebe, ali nisam uspeo. Sve do poslednjeg trenutka nisam siguran da li sam bio čovek Božji ili čovek greha.”
Njegovo telo, već slabo i izmučeno bolešću, jedva je izdržavalo poslednje trenutke duhovnog obračuna.
“Ipak, verujem… Verujem da će mi Bog oprostiti.”
Odlazak velikog pisca
U danima koji su usledili, Fjodor Mihajlovič je preminuo, ostavivši za sobom književni opus koji će nadživeti vekove. Njegova poslednja ispovest, iako nikada zvanično objavljena, ostala je deo legende o njemu – priča o geniju koji je tražio Boga u svetu punom greha, ali ga je istovremeno i sam iskušavao.
Njegova dela su i danas simbol ljudske borbe između dobra i zla, između greha i iskupljenja.
Fjodor Dostojevski nije bio samo književnik – bio je čovek čija je duša nosila teret sopstvene prošlosti, ali je, uprkos svemu, na kraju pronašao svoj mir.
