Biljana Vilimon je žena čiji životni put i umetnička stvarnost ostavljaju dubok trag u kulturi i društvenoj sceni. Poznata je po emisijama koje su izlazile iz okvira popularnih, komercijalnih produkcija, stvarajući prostor za dublje razgovore, intelektualne razmene i poštovanje sagovornika i tema.
- Iako se mnogima njen privatni život činil dobrim predmetom istraživanja, ona nikada nije dozvolila da to pređe u opterećenje. Svojim specifičnim pristupom Biljana je postavila temelje za dugotrajnu i uspješnu karijeru, o kojoj će se još dugo pričati.
Rođena u Novom Pazaru 1951. godine kao Biljana Panović, njeno odrastanje je bilo usmereno na umetnost i jasan poziv da se bavi likovnim izrazom. Odrasla je u Beogradu, koji je, kako sama ističe, snažno oblikovao njen život i ritam. Nema nostalgije prema detinjstvu, ali ga pamti kroz igru sa bratom i usmerenje prema umetničkoj slobodi koju je osećala. Njeno obrazovanje u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji i kasnije na Akademiji primenjenih umetnosti omogućilo joj je da stekne solidnu osnovu, ali i da očuva tu emotivnu slobodu koja je obeležila njen rad.
- Njeno detinjstvo nije bilo obeleženo samo umetničkim tendencijama, već i snažnim porodicama korenima. Ujak Ratko Dražević, poznat kao kontraobaveštajac, bio je ključna ličnost u njenom životu. On je bio osoba koja joj je pokazivala svet izvan običnog, umetnički nastrojenog, okruženja i omogućio joj da veruje u sebe i snosi odgovornost za svoj dar. Biljanina priča o njegovom uticaju je priča o sudbini, znanju i zabludama koje nose ljudi velike biografije. Otkriva se tako da je, bez obzira na to koliko se trudila da se uklopi u veliki svet umetnosti, bila čvrsta u želji da ostane verna svom unutrašnjem pozivu. Njena umetnost je postojala u svakodnevnom životu, i ona nikada nije želela da se povuče sa svog kreativnog puta zbog pritiska društvenih očekivanja.
U njenom životu, međutim, ne nedostaju teške godine i iskušenja. Biljana je prošla kroz teške trenutke gubitka, jer je 1986. godine doživela tragičan gubitak svog brata Zorana. Taj trenutak je bio okidač za preispitivanje sopstvenih postupaka, pa je ona počela da se suočava sa pitanjima koja nisu postojala dok je njen brat bio živ. Smrt Zorana je bila bolan trenutak za nju, ali je istovremeno postala prekretnica koja je promenila njen pogled na život. Osećanje odgovornosti i griže savesti zbog toga što je imala želju da bude jedinica, bila je jedna od stvari koja je duboko pogodila Biljanu, kao što je često bila izložena preispitivanju samih temelja njenog života. Tu su počeli njeni problemi, koji su je, ipak, vodili ka jednoj ogromnoj unutrašnjoj transformaciji.
- Prvi put je otišla na psihoterapiju nakon tragične smrti svog brata. Lečenje na psihijatriji postalo je ključni deo njenog života. Kroz psihoterapiju, Biljana je naučila da se suoči sa svojim strahovima i dilemama. Četiri godine je odlazila na terapiju, pri tom se suočavajući sa temama koje je, verovatno, godinama pokušavala da potisne. To iskustvo je, kako sama tvrdi, pomoglo da kasnije bolje prihvati ljubavi, prijateljstva i neprijateljstva. Zauvek je naučila da se suoči sa životom bez stida, i da uzme stvari onako kako jesu. U njenoj naraciji o terapiji, ona govori o tome koliko je to iskustvo bilo korisno i kako je oblikovalo njen pogled na odnose sa drugim ljudima.
U to vreme nije se bojala da potraži pomoć, što mnogi smatraju hrabrošću. Smatrala je da je njeno emocionalno zdravlje najvažniji prioritet. Pomoć je našla u terapeutskoj sredini i time je došla do duhovne ravnoteže, usmeravajući se na samoostvarenje kroz umetnost i kreativnost. Danas, kako Biljana navodi, voli svoju samoću i izolaciju. Ne smatra je problemom, naprotiv, ona smatra da je luksuz u današnjem svetu imati vreme za sebe, i biti u mogućnosti da se posveti samo onome što je istinski bitno. Biljana ističe da ona sama ne bi mogla da podnese život u kojem mora da prilagođava navike drugih. Ona veruje da su njene godine bogate iskustvom, i iako smatra da starenje nije važno, na to gleda sa velikim optimizmom.
U njenoj autobiografiji, Biljana je spomenula i njenu ćerku Aleksandru, koja je bila ključna u njenom životu. Aleksandra je sada uspešna grafička dizajnerka i Biljana ističe da je odnos sa njom postao izuzetno snažan tek kada je ćerka postala majka. Ćerka joj je, kako kaže, omogućila da se preispita kao majka i kao osoba, a ona se trudi da bude najbolja baka svojim unukama. Biljana ističe da nije razmišljala o tome da ima više dece, jer je svoje majčinske obaveze smatrala završena. Prema Biljani, ona nije majka koja “glumi” i uvek je bila iskrena u svom odnosu sa svojom ćerkom. Za nju, iskrenost je ključna, a to je lekcija koju je njena ćerka naučila.
