U današnjem članku prenosim iskrenu ispovest oca Predraga Popovića, koji je duboko progovorio o temi egzorcizma i prisutnosti zlih duhova u životima ljudi, naročito ističući opasnosti koje donosi samoća i kako đavolske zamke utiču na ljudsku dušu.
- Otac Predrag upozorava vernike na suptilne, ali veoma ozbiljne pretnje koje dolaze iz stava „Ne treba mi niko“, koji naizgled može delovati kao izraz unutrašnje snage ili duhovnosti, ali u stvarnosti predstavlja početak duhovnog pada.
On objašnjava da je ova misao zapravo zamka koju postavlja đavo kako bi udaljio čoveka od njegove suštine i zajedništva sa Bogom i ljudima. Ovakav stav dovodi do razaranja zajednice, jer čovek počinje da se izoluje od porodice i bližnjih, što je prvi znak opasnosti. Kada se distancira, gubi neophodnu emotivnu i duhovnu podršku koja je ključna za stabilnost i rast. Ta izolacija vodi do lenjosti, duhovne letargije i lakoće manipulacije zlim uticajima.
Popović jasno naglašava da ova izolacija nije samo fizička već i duhovna, jer čovek počinje da veruje u lažnu iluziju da je blizak Bogu, dok se zapravo udaljava od pravog puta. Đavo, kako kaže, posebno ciljano napada one koji su sami jer tada lakše usadjuje negativne misli i obmane. Ljudi koji padaju u ovu zamku često nisu ni svesni da su već odvojeni od prave vere i spasenja, jer misle da čine sve za Boga, dok se zapravo sve više udaljavaju od Njega.
Proces odvajanju prati nekoliko faza koje su vrlo opasne: prvo se gubi osećaj potrebe za zajednicom, zatim se samoća opravdava navodnim duhovnim razlozima, dok izolacija polako postaje nešto što osoba smatra prirodnim i udobnim. Na kraju, često nema nikoga ko bi mogao da ukaže na grešku i pomogne osobi da se vrati. Zato otac Predrag upozorava da ova usamljenost vodi ka duhovnoj izgubljenosti i propasti.
- Poseban naglasak stavlja na važnost porodice i zajednice u životu svakog vernika. Čovek nije stvoren za izolaciju već za život u ljubavi i skladnom zajedništvu sa drugima. Porodica i crkvena zajednica predstavljaju ključne stubove duhovne stabilnosti i rasta. One pružaju podršku u trenucima iskušenja, pomažu da se greške prepoznaju i isprave, kao i da kroz međusobno učenje i iskustva pojedinac postane jači u veri.
Otac Popović ističe da je upravo zato đavo usmerio svoje najžešće napade na razaranje zajednice, jer zna da usamljen čovek mnogo lakše podleže negativnim silama. Zajedništvo je zaštita i odbrana od duhovnih napada, jer kroz međusobnu ljubav i podršku jačamo i branimo svoje duhovno biće.
Kao zaključak, sveštenik ostavlja snažnu poruku: nikada ne smemo sebi dozvoliti da poverujemo u rečenicu „Ne treba mi niko“. Ta misao nije znak snage, već slabosti i duhovne zablude. Čovek koji ostane bez podrške bližnjih postaje lak plen zlih uticaja i gubi svoju suštinu i smisao postojanja.
Važno je zapitati se da li je želja za povlačenjem stvarna potreba ili je to već posledica delovanja zlih sila koje žele da nas odvoje od zajednice. Duhovni rast i istinska snaga ne mogu se postići u samoći – one dolaze kroz ljubav, zajedništvo i razumevanje koje delimo sa drugima. To je put ka pravom spasenju i unutrašnjoj slobodi.
Ova pouka oca Predraga Popovića nas podseća da je najvažnije ne zatvarati se u sebe, već tražiti snagu u zajednici, jer je to jedini pravi put za očuvanje vere i unutrašnjeg mira. Samo tako možemo prepoznati i odbaciti zamke koje donose zli duhovi i ostati na stazi svetlosti i Božje milosti.
