U današnjem članku ispričaću vam jednu posebnu priču o porodici iz Bosne i Hercegovine koja je svojim sinovima dala imena koja nose ogromnu istorijsku težinu i simboliku. Ova odluka, iako donekle zamišljena kao šala i provokacija, oblikovala je živote trojice braće na način koji je bio i zabavan, i bolan, i nadasve jedinstven.
- Naime, trojica sinova porodice Misimović iz Gradiške nose imena Karađorđe, Tito i Draža. Na prvi pogled, to deluje kao izmišljena anegdota, ali u pitanju je autentična i stvarna priča koja pokazuje kako izbor imena može pratiti čoveka čitav život i odrediti način na koji ga društvo posmatra.
Otac, Vitomir Misimović, vratio se u Bosnu iz Australije i odlučio da svojim sinovima da imena koja će istovremeno izazivati čuđenje, smeh i provokaciju. Iako lično nije bio pristalica komunizma, svom srednjem sinu dao je ime Tito, ne iz divljenja, već kao izraz ironije i ličnog stava. Najstariji sin je dobio ime Karađorđe, dok je najmlađi postao Draža, po vođi četničkog pokreta. Ta kombinacija imena unela je poseban pečat u njihovo odrastanje, jer su oni predstavljali simboličan susret ideologija i istorijskih ličnosti iz burne prošlosti prostora bivše Jugoslavije.
Odrastati s takvim imenima nije bilo nimalo jednostavno. Sam Tito Misimović, rođen 1986. godine, priseća se da su ga od detinjstva pratila pitanja, podsmesi i začuđeni pogledi. Njegova braća i on su tek s vremenom počeli da shvataju zašto im se druga deca smeju i zašto njihova imena privlače toliku pažnju. Jedna od upečatljivih situacija desila se na času istorije, kada je nastavnik pitao učenike ko je bio Tito. On i brat su, potpuno iskreno, odgovorili da je to njihov tata, misleći na svog oca Vitomira. Cela učionica je prasnula u smeh, dok je nastavnik ostao zbunjen, ne znajući da li se radi o šali ili istini.
- Ime Tito nosilo je i prednosti i teškoće. S jedne strane, ljudi su reagovali sa simpatijama ili radoznalošću, pa je tako jedna službenica u opštini ostala duže na poslu samo da bi završila njegovu dokumentaciju i upoznala ga lično. Nekada su mu i policajci progledali kroz prste za sitne prekršaje, jer im je njegovo ime bilo zabavno i neobično. S druge strane, nailazio je i na odbijanja i osude. Jedan sveštenik je, na primer, odbio da krsti njegovu decu dok se ne odrekne svog imena, pa je ceremonija izvedena tek kada je u crkvene knjige upisan kao Tomislav.
Uprkos svemu, Tito je uspeo da izgradi svoj život na zdravim temeljima. Danas živi u Glini, ima porodicu, radi kao varioc i gradi kuću. Njegova supruga Zora, iako je često bila zadirkivana da se „udala za Tita“, nikada nije imala problem s tim. Naprotiv, podržava ga i ne pridaje preveliku važnost imenu. Sam Tito je naučio da se na komentare ljudi uglavnom samo nasmeje, jer je shvatio da je identitet mnogo više od imena.
Interesantno je da Tito planira posetu Kumrovcu, rodnom mestu Josipa Broza, i to možda baš na nekadašnji Dan mladosti – 25. maj. Nije to planirano kao politički čin, već kao lično putovanje, simbolično suočavanje s prošlošću koja ga je pratila celog života. Na taj način želi da poveže svoje lične uspomene s istorijom, ali bez opterećenja i ideoloških prizvuka.
Priča o braći Misimović pokazuje koliko ime može biti snažan simbol i kako može oblikovati svakodnevni život. Njihova imena, koja su nekada bila sinonim za sukobljene ideologije i velike istorijske ličnosti, kroz njihov život dobila su potpuno drugačije, ljudsko i lično značenje. Ona su postala povod za šale, anegdote, neobična iskustva, pa čak i inspiraciju za dublje razmišljanje o tome koliko istorija utiče na naše živote i kako se sa njom suočavamo u privatnom prostoru.
Na kraju, ono što ostaje kao poruka jeste da ime, ma koliko veliko breme nosilo, ipak ne definiše čoveka u potpunosti. Identitet se gradi kroz postupke, odnose i lične vrednosti. Karađorđe, Tito i Draža, iako obeleženi imenima velikih figura, uspeli su da od njih naprave sopstvenu priču, lišenu političkih tereta, a obogaćenu humorom, ironijom i životnom snagom.
