U centru Kragujevca, u jednoj tihoj ulici koju su godine polako gurale u zaborav, nalazila se mala sajdžijska radnja koja je bila mnogo više od mesta za popravku satova. Bila je to mala riznica prošlosti, prostor u kome su se susretali vreme, strpljenje i znanje koje se prenosilo s kolena na koleno.
- U toj radnji je decenijama radio Janko, čovek koga su mnogi u gradu poznavali po mirnim rukama i još mirnijem glasu. Njegove bore nisu bile znak slabosti, već dokaz života provedenog nad sitnim zupčanicima i oprugama koje su, zahvaljujući njemu, ponovo kucale. Nasuprot njemu često je sedeo njegov sin Vlada, mlad, samouveren i okrenut savremenim obećanjima brzog uspeha. Dok je otac govorio o zanatu kao o sigurnosti, sin je u rukama držao telefon i verovao da se budućnost gradi klikovima, a ne trudom.
Janko je godinama pokušavao da sinu objasni da znanje koje se stiče rukama i očima ima težinu koju ne može da zameni nijedan ekran. Govorio mu je da zanat nije samo posao, već način da čovek ostane uspravan kada se sve drugo sruši. Njegove reči su često nailazile na podsmeh, jer je Vlada bio uveren da stari svet nema šta da ponudi novom vremenu.
- Smatrao je da su satovi relikt prošlosti, a da se novac danas stvara daleko od ulja, prašine i strpljenja. Takav stav sve je češći među mladima, što potvrđuju i analize domaćih ekonomskih portala poput „Politike“ i „Blica“, koji su više puta pisali o generacijskom raskolu između tradicionalnih zanata i digitalnih zanimanja. U toj podeli, Vlada je izabrao stranu koja mu je delovala lakša i sjajnija.
Kada je Janko iznenada preminuo, radnja je utihnula. Zvuk tik-taka satova ostao je da svedoči o vremenu koje neumitno prolazi, ali i o propuštenim prilikama. Vlada je na sve to gledao sa distance, zaokupljen sopstvenim planovima i uverenjem da će novac koji je zaradio na internetu trajati zauvek. Planirao je da proda radnju, da od prostora napravi nešto „modernije“, jer je verovao da prošlost nema tržišnu vrednost.
- Međutim, sudbina je imala drugačiji plan. Finansijski balon u koji je položio sve nade pukao je iznenada, ostavljajući ga bez ičega. Preko noći je shvatio koliko je krhka sigurnost zasnovana na obećanjima brzog profita, o čemu su kasnije pisali i domaći finansijski analitičari sa portala „N1 Srbija“, upozoravajući na rizike digitalnih investicija bez realnog pokrića.
Bez novca, bez podrške i bez prijatelja koji su nestali zajedno sa njegovim luksuznim životom, Vlada se prvi put suočio sa stvarnom prazninom. Glad i strah nisu bili virtualni, već stvarni i neumoljivi. U tom očaju, setio se očevog prostora, ne kao mesta znanja, već kao potencijalnog izvora brzog novca. Vratio se u radnju sa idejom da proda alat i delove, ne razmišljajući o njihovoj pravoj vrednosti. Miris ulja i starog drveta probudio je uspomene koje je godinama potiskivao. Sve je bilo isto, kao da vreme nije prošlo, ali on više nije bio isti čovek.
- U tom trenutku u radnju je ušao neznanac, gospodin koji je nosio sat čija je vrednost daleko prevazilazila materijalno. Porodično nasleđe, povereno Janku jer je važio za majstora bez premca. Ponuda od nekoliko stotina evra bila je slamka spasa za Vladu. To je bio trenutak u kome se sudarila iluzija znanja sa surovom stvarnošću neznanja. Seo je za očev sto, prvi put shvatajući koliko je težine imalo mesto koje je godinama ignorisao. Alat mu je bio pred rukama, ali ruke nisu znale šta da rade. Sve lekcije koje je prespavao, svi pogledi koje nije uputio ka očevim prstima, sada su se pretvorili u tišinu i drhtaj.
Neuspeh da popravi sat bio je više od propuštene zarade. Bio je to simbol promašaja jedne životne odluke. Gubitak tog posla značio je i konačno suočavanje sa istinom da zanat nije nešto što se može naučiti kada zatreba, već kada se nudi. O toj temi često pišu i domaći stručnjaci iz Privredne komore Srbije, koji upozoravaju da nestanak zanata nije posledica njihove beskorisnosti, već nedostatka mladih koji su spremni da uče strpljivo i dugoročno.
- Kada je ostao sam u radnji, Vlada je shvatio da se nalazi okružen bogatstvom koje za njega više nije imalo vrednost. Alat, znanje i iskustvo njegovog oca bili su tu, ali zaključani iza njegovog ponosa i pogrešnih izbora. Suze koje su tada potekle nisu bile samo zbog novca, već zbog spoznaje da je imao priliku da nasledi sigurnost, ali je izabrao iluziju. Tek tada su mu očeve reči dobile pravi smisao – kada sve drugo nestane, ostaju ruke i ono što one znaju.
Ova priča nije samo lična tragedija jednog čoveka, već ogledalo šireg društvenog problema. U vremenu kada se brzina i prečice glorifikuju, zaboravlja se vrednost strpljenja i znanja koje se ne može preuzeti jednim klikom. Sudbina Vlade pokazuje koliko je skupa lekcija ignorisanja iskustva starijih i koliko je važno na vreme prepoznati šta je zaista „zlato“
