Prema onome što „Blic“ otkriva, život Muharema Serbezovskog mnogo je slojevitiji od slike koju javnost ima o njemu kao o slavnom pevaču i čoveku snažnog glasa.
- Iako danas važni detalji njegovog profesionalnog puta govore o trijumfu, istrajnosti i velikom talentu, njegovi prvi koraci nastali su u okolnostima koje bi malo ko poželeo. Serbezovski je, iza svojih raskošnih muzičkih uspeha, dugo nosio sećanja na detinjstvo u kojem se borilo za svaki zalogaj i gde je snaga porodice bila jedino pravo bogatstvo. Dok su ga kasnije opisivali kao čoveka širokog osmeha i energične naravi, on je odrastao u prostoru gde je nada bila najdragocenija valuta, a želja za boljim životom pokretačka sila njegovih mladih godina.
Porodična kuća Serbezovskih nalazila se u Šuto Orizarima, najvećem romskom naselju na Balkanu, poznatom po svojoj živosti, skromnosti i duhu zajedništva. Upravo tu, među jedanaestočlanom porodicom, mladi Muharem je učio šta znači dijeliti prostor, hranu i brige. U jednoj sobi u kojoj su noći ličile na borbu za mesto na krevetu, devetoro dece spavalo je zbijeno jedno uz drugo, kao da se grčevito drže jedni za druge ne bi li preživeli ono što život nameće. Serbezovski nikada nije skrivao da ga detinjstvo najpre podseća na siromaštvo, ali je s ponosom isticao da ga je to okruženje oblikovalo u čoveka koji ume da saoseća, da ceni svaki trenutak dobrote i svaku šansu pruženu u životu.
- Dok su njegova braća i sestre delili istu sudbinu, roditelji su, uprkos nemaštini, davali sve od sebe da deci usade osećaj dostojanstva i postojanosti. Otac, učitelj u školi koju je Muharem pohađao, verovao je da se trud i znanje uvek isplate. Njegova omiljena poruka, da je „čovek stvoren da se trudi“, ostala je Misareva vodilja kroz ceo život. Majka, tiha i strpljiva, radila je kao čistačica u bogataškim domovima, vraćajući se kući umorna, ali nikada bez osmeha. Upravo ta kombinacija stroge mudrosti i nežne istrajnosti bila je temelj na kojem je Serbezovski izgradio svoj kasniji karakter. „Kurir“ naglašava da je očeva disciplina, udružena sa majčinom toplinom, bila ključni razlog zbog kojeg je Muharem tokom školovanja imao samo najbolje ocene, kao i zbog čega se nikada nije našao u problematičnim situacijama u kojima se lako moglo završiti odrastajući u takvom okruženju.
Mnogo godina kasnije, kada se njegova karijera već mogla opisati kao impozantna i kada je publika širom regiona znala njegove pesme napamet, Serbezovski se često vraćao mislima u svoju mladost. Sećao se dana kada je prvi put okusio čokoladu i mleko — imao je dvanaest godina, a taj trenutak urezan je u njegovo pamćenje kao simbol svega o čemu je maštao. U kući Serbezovskih nije uvek bilo dovoljno hrane, ali je uvek bilo mesta za osmeh i za humor kojim su prikrivali glad. Upravo taj paradoks među siromašnim porodicama — da se glad podnosi lakše uz šalu — ostao je jedna od njegovih najživljih uspomena.
- U godinama koje su sledile njegova karijera razvijala se naglo, ali nikada bez mukotrpnog rada. Kao pevač i kompozitor izgradio je reputaciju jednog od najtraženijih izvođača, naročito na privatnim proslavama. Njegov glas je bio prepoznatljiv, melodičan, često opisan kao dirljiv i pun emocija. Serbezovski je imao retku sposobnost da publiku uvede u priču koju peva, bilo da se radilo o pesmama sreće, tuge ili čežnje. Ta emotivnost, ugrađena duboko u svaki stih, bila je njegov zaštitni znak.
U sredini karijere, kako navodi „Nova.rs“, javnost je prvi put čula da je Serbezovski prošao kroz ozbiljnu operaciju u Turskoj. Ono što je mnoge iznenadilo jeste činjenica da je, čak i na operacionom stolu, ostao veran publici — lekari su ga, kako je sam pričao, zamolili da im otpeva nekoliko strofa, a on se, kao i uvek, rado odazvao. Ta scena, gotovo filmska, samo je potvrda koliko je muzika bila deo njegovog identiteta, čak i u trenucima koji bi većinu ljudi naterali da ćute i razmišljaju o sopstvenom zdravlju.
- Nakon operacije, dva meseca proveo je u Turskoj, posvećen terapijama i oporavku. Ipak, čak ni tada nije mogao da pobegne od ljudi koji su želeli da ga čuju — gde god bi se pojavio, fanovi su ga molili da im zapeva makar jednu pesmu. Serbezovski je govorio da se ponekad osećao kao da ga sudbina stalno podseća na to da njegova muzika pripada ljudima, bez obzira na okolnosti. Upravo zato se, uprkos umoru i zdravstvenim problemima, uvek osmehivao i ispunjavao njihove molbe. Pesme poput „Sine moj“, „Za venčanim stolom“ i „Violino, u dušu mi diraj“ bile su među najtraženijima.
Njegov uspeh, međutim, možda je najjasnije opisan jednom anegdotom koja godinama kruži u medijima. Na jednoj privatnoj proslavi, zamoljen je da otpeva pesmu „Zašto su ti kose pobelele druže“. Ta pesma, snažna balada o vremenu, prijateljstvu i prolaznosti, toliko je pogodila prisutne da su mu, prema pisanju „Telegrafa“, uručili čak 20.000 evra samo za tu jednu izvedbu. Taj podatak ne predstavlja samo brojku — on svedoči o emocionalnoj težini njegove interpretacije i o poštovanju koje je stekao među svojom publikom.
- Iako danas mnogi znaju Serbezovskog kao pevača sa zavidnom karijerom, malo njih razume dubinu puta kojim je išao. Njegova priča nije samo priča o čoveku koji je postigao uspeh, već i o detetu koje se borilo sa siromaštvom, o mladiću koji je verovao u učenjem stečenu slobodu i o umetniku koji nikada nije zaboravio svoje korene. „Blic“, „Kurir“, „Nova.rs“ i „Telegraf“ često ističu da je upravo ta autentičnost razlog zašto ljudi i danas prepoznaju iskrenu emociju u njegovim pesmama.
Uprkos brojnim izazovima, Serbezovski ostaje primer retkog spoja upornosti i talenta. Njegov život, isprepletan teškim počecima i blistavim uspjesima, danas služi kao inspiracija mnogima koji veruju da se trud, znanje i dobrota isplate, bez obzira na to odakle potičemo. Njegova karijera, koja traje već pola veka, dokazuje da čovek može poneti sa sobom siromaštvo kao teret, ali i kao snagu koja ga gura napred. A onaj osmeh iz detinjstva, kojim je prikrivao glad, danas je osmeh čoveka koji je pobedio život, zahvaljujući muzici, disciplini i srcu većem od svih izazova koje je nosio na svojim plećima
