Na ivici šume, na mestu gde se susreću tišina i divlja priroda, stajala je starinska koliba, napuštena od svih osim od jednog starca. Godinama je on bio čuvar tih staza, šumar koji je znao svaki kutak, svaki izvor, svako drvo, kao da su deo njegovog bića.
- Njegova tišina bila je njegov jezik, jer je šuma govorila samo onima koji su je slušali. No, tog dana, zima je već bila na pragu, a šuma je tražila mir. A onda su stigli lovci.Ti lovci nisu znali granicu, nisu razumeli poštovanje koje priroda traži. Bili su pijani, s raširenim osmijehom i smijehom koji je razbijao noćnu tišinu.
Ušli su u njegovu šumu, tražeći lov, zaboravljajući na zima koja dolazi, na divlje životinje koje se povlače u svoje zaklonjene prostore. “Pokazuj gde su najveći losovi”, viknuo je jedan, ali starac nije pomerao pogled. “Nema takvih mesta”, rekao je tiho, ali lovci nisu hteli da čuju. Umesto toga, jedan od njih ga je nasilno oborio, smejuci se njegovoj nemoći. Ali nije bilo suza zbog bola. Suze su potekle zbog nečega mnogo dubljeg, zbog nemoći da se zaustavi to što dolazi.
- Tada, iz dubine šume, došao je zvuk. Nije to bio vetar, nije to bio zvuk smeha lovaca. Bio je to zvuk koji su svi u tom trenutku osećali. Koraci. Teški koraci. Bili su to koraci starog losa, čoveka šume, kralja tih staza. Počeo je da se pojavljuje između stabala, smiren i pun autoriteta, ne žureći, već sa tolikim smirenjem da su lovci instinktivno stali. Osećali su da je to nešto što ne mogu dostići, nešto veće od njih. I dok je los prolazio, kao domaćin koji je godinama tu, lovci su ostali nemi, bez reči, njihovi pištolji postali preteški za držanje. Niko nije pucao. Niko nije smeo.
- Kako je los prošao, tako je i nestala njihova hrabrost. U trenutku panike, oni su pobegli, ostavljajući za sobom samo tragove i neizgovoreni stid. Šumar je ostao, gledajući za njim, razumevajući tišinu koja je nastala. Ovaj susret nije bio trenutak borbe. On je bio trenutak poštovanja, trenutak kada je priroda pokazala svoje granice, kada je šuma stala uz svog čuvara. Nije bilo ni borbe ni osvete. To je bio poredak. Onaj isti poredak koji je prešao granicu ljudskog razumevanja, podsećajući sve na to da šuma nije njihova da je unište, već njihova da je poštuju.
Priroda, u svojoj tišini, nosi odgovore, one koje zaboravimo tražiti u vrevi naših života. Ta tišina koja je obavila šumara, tišina koja je ostala i po odlasku lovaca, podseća nas da postoje mesta o kojima se ćuti, mesta koja ne traže ništa drugo osim poštovanja
