Priča o Rajki iz Donjeg Vakufa odjeknula je snažno među čitaocima širom regiona jer u sebi nosi težinu porodične izdaje, gubitaka koji se ni decenijama kasnije ne zaboravljaju i tihe borbe za dostojanstvo u starosti.
- Kako Kurir prenosi, ovo nije ispovest o jednom trenutku koji je sve srušio, već o životu ispunjenom nizom tragedija koje su se slagale jedna na drugu, ostavljajući duboke ožiljke, ali ne i slomljen duh. Rajkin glas, iako miran, nosi bol koji se ne može sakriti, bol žene koja je mnogo izgubila, ali je odlučila da ne izgubi sebe.
Još u detinjstvu Rajka je naučila šta znači gubitak. Njena majka imala je petoro dece, ali sudbina je bila nemilosrdna. U jednom jedinom danu izgubila je sina od svega osam godina, a istog tog dana preminuo je i njen suprug. Dva sanduka, jedna sahrana i žena koja ostaje sama, bez oslonca i utehe – prizor koji se, kako Rajka svedoči, zauvek urezao u njihovu porodicu. Prema pisanju Stila, taj dan nije bio samo kraj dva života, već i početak tihe patnje Rajkine majke, koja se nakon toga nikada nije u potpunosti oporavila.
- Slomljena bolom, majka je pala u postelju. Imala je skromnu ušteđevinu, ništa veliko, ali dovoljno da se nada da neće zavisiti od drugih. Ta nada, međutim, pokazala se kao kratkog daha. U najtežim trenucima, kada je bila najslabija, u pomoć su priskočile njene druge ćerke – barem je tako izgledalo. Pozvale su je da dođe kod njih dok se ne oporavi, obećavajući brigu i sigurnost. Kako Kurir piše, ta obećanja su ubrzo izgubila svaku težinu.
Umesto podrške, usledilo je nešto što Rajka i danas izgovara s knedlom u grlu. Njene sestre su majci uzele svu ušteđevinu. Bolesna i slaba, nije imala snage da se suprotstavi. Kada su završile ono zbog čega su je pozvale, usledio je čin koji Rajka opisuje kao najokrutniji udarac. Njene stvari su iznete napolje, a ona je, bukvalno, ostavljena kao da više ne pripada nikome. Prema svedočenju koje prenosi Stil, taj trenutak bio je konačan lom majčinog poverenja u sopstvenu decu.
- Rajka i njen suprug nisu mogli da okrenu glavu. Bez mnogo razmišljanja, otvorili su vrata svog doma i primili majku kod sebe. Brinuli su o njoj, negovali je i trudili se da joj pruže mir koji joj je bio potreban. Ipak, iako je bila fizički zbrinuta, njena duša ostala je ranjena. Tuga zbog izdaje sopstvene dece pratila ju je do kraja života, piše Kurir, navodeći da je Rajkina majka gotovo svakodnevno plakala. Umrla je noseći u sebi gorčinu koju nikada nije uspela da izbaci.
Ni nakon smrti majke, mir nije došao. Ostalo je nešto malo imovine – nekoliko grla stoke i skromna ušteđevina. Umesto da se to podeli pravedno ili da se ispoštuje ono što je majka želela, Rajkine sestre su, kako Stil navodi, ponovo pokazale svoje pravo lice. Sve su zadržale za sebe, dok su majku, dok je još bila živa, poslale u dom za stare. Rajka nije mogla da se pomiri s tim. Brinula je da majka ne čuje dobro, da se ne izgubi ili ne nastrada. Znala je da niko ne zaslužuje da poslednje dane provede u strahu i usamljenosti.
- Uprkos sopstvenim teškoćama, ponovo ju je uzela kod sebe. Ta odluka nije bila laka, ali je bila vođena osećajem odgovornosti i ljubavi. Kako piše Kurir, Rajka je tada pokazala ono što je obeležilo ceo njen život – spremnost da preuzme teret čak i onda kada je on nepravedno težak.
Danas, u poznim godinama, Rajka i dalje vodi svoju bitku. Sa štapom u ruci, ali uspravne glave, svakodnevno izlazi među svoje životinje. Rad joj nije samo način preživljavanja, već i način da sačuva osećaj vrednosti i dostojanstva. Prema pisanju Stila, ona otvoreno govori da ako sama ne zaradi, ne može očekivati pomoć ni od koga. Pred svaku zimu donosi teške odluke, prodajući deo koza kako bi obezbedila hranu za ostale. Iako joj srce puca, razum joj govori da je to jedini način.
- Zdravlje je često izdaje, ali Rajka ne odustaje. Briga o životinjama za nju je više od obaveze – to je dokaz da je još uvek potrebna, da njen život ima svrhu. Kako Kurir ističe, u toj svakodnevnoj borbi nema gorčine, već samo prihvatanje realnosti kakva jeste.
Rajka je podigla četvoro dece. Nijedno od njih nema lak život. Rade teške poslove, bez sigurnih primanja, bore se kako znaju i umeju. Dolaze da je obiđu kada mogu, a ona im to nikada ne zamera. U njenim rečima nema prigovora, već samo razumevanje i majčinska blagost, navodi Stil, naglašavajući da Rajka nikada nije tražila više nego što joj život može dati.
Na kraju, Rajkina priča prevazilazi okvire jedne porodične tragedije. To je svedočanstvo o snazi žene koja nije dozvolila da je nepravda pretvori u ogorčenu osobu. I pored izdaje, gubitaka i teškog života, ostala je čovek, što je, kako zaključuje Kurir, možda i najveća pobeda koju neko može da ostvari. Sa štapom u ruci i pogledom uprtim u svoje koze, Rajka i dalje stoji – tiha, dostojanstvena i snažna, kao podsetnik da se čast i ljudskost ne gube ni onda kada život neumorno iskušava
