Ne plačem više: Slavica Rokvić se oglasila na godišnjicu smrti muža Marinka

Prošle su četiri godine otkako nas je napustio legendarni pevač narodne muzike Marinko Rokvić, ali sećanja na njega i dalje žive u srcima njegovih najbližih, kao i mnogobrojnih poštovalaca njegove muzike.

• Njegova supruga Slavica, s kojom je delio više od tri decenije ljubavi, svakog 6. novembra, na godišnjicu njegove smrti, deli emotivnu poruku na društvenim mrežama, a ni ove godine nije bilo drugačije. Na svom Instagram profilu objavila je fotografiju iz vremena kada su bili zajedno, uz tekst koji je dirnuo mnoge, podsećajući na ljubav koja se ne gasi ni kada fizička prisutnost više nije tu. Slavica piše o čežnji i postojanosti, ali i o nekoj vrsti utehe koju pronalazi u verovanju da je on i dalje tu, makar kao tiha podrška koja je prati kroz život.

Ovogodišnja poruka namenjena Marinku otkriva koliko ju je njegova smrt promenila, ali i učvrstila u uverenju da ljubav ne prestaje kada neko ode. Pored bola, u njenim rečima isijava i snaga – ona snaga koja često dolazi iz zahvalnosti za ono što je bilo lepo. Slavica se priseća trenutka kada mu je dala reč da će čuvati sećanja koja su zajedno stvarali, kao i svetlost koju je ostavio za sobom. U njenim rečima može se osetiti nešto više od tuge – govori žena koja je uspela da bol pretvori u tihu, ali trajnu zahvalnost. „Ne plačem više kad pogledam gore, samo se nasmejem jer znam da si tamo gde duše ne bole“, napisala je, jasno dajući do znanja da je njena tuga vremenom dobila mekši oblik, i da se spokoj smestio tamo gde je nekada bila samo praznina.

• Upravo ta smirenost, protkana ljubavlju, govori o prirodi njihove veze, o jednom odnosu u kom se ljubav nije zaključila njegovom smrću. Ona opisuje Marinka kao prisustvo koje je i dalje živo, prisutno u svitanju, u svakom odgovoru koji traži, u snovima u kojima joj šapuće da je čuva. Naglašava da je apsolutna ljubav ono što je ostalo – ljubav izvan granica vremena i prostora. Mnogi koji su pročitali njene reči prepoznali su se u njima, bilo da su izgubili partnera, prijatelja ili roditelja. Jer, iako smrt prekida fizičku blizinu, ona ostavlja prostor za nove oblike povezanosti, one koje ne vidimo, ali ih osećamo.

Marinko Rokvić preminuo je 6. novembra 2021. godine, nakon duge borbe s karcinomom pankreasa. Njegova bolest bila je opaka, a borba tiha. Porodica se trudila da detalji ne procure u javnost, jer je želeo da ga ljudi pamte po muzici i radosti koju je uneo u njihove živote, a ne po bolu kroz koji je prolazio. I to se, čini se, i dogodilo. Njegova muzika ostaje, njegove pesme i dalje se pevaju, a njegovi sinovi Nikola i Marko nastavili su porodičnu tradiciju, svaki na svoj način, negujući muziku koja im je ostavljena u amanet.

• U Srbiji je tema gubitka često povezana sa javnim ličnostima koje ostavljaju trajne tragove u narodu. Tako je i sa Marinkom – bio je umetnik, ali i porodičan čovek, o čemu svedoči i to što su ga poslednjih dana čuvali upravo oni koje je najviše voleo. Danima pre odlaska, uz njega je bila Slavica – tiha podrška, oslonac i osoba koja je njegov odlazak učinila dostojanstvenim. O tome je svojevremeno pisao i domaći portal Nova.rs, navodeći da je „njegova supruga učinila sve da mu poslednji dani budu ispunjeni ljubavlju i mirom“.

Još jedan domaći izvor, magazin Gloria, preneo je kako su se članovi porodice nosili sa njegovim odlaskom i kako su se zajednički trudili da se bave i duhovnim i emotivnim aspektima suočavanja s gubitkom. Posebno je naglašeno da je Marinkova porodica ostala povezana ne samo kroz tugu, već i kroz rituale – okupljanja, pesmu, setne priče o dobrim danima koje su zajedno proživeli.

• Kao treći pouzdani domaći izvor, „Blic Žena“ je nakon Marinkove smrti objavio veliki tekst u kom su detaljno opisali kako je Slavica, iako slomljena, nastavila da živi dalje, zadržavši osmeh i dostojanstvo. Ona se nije povukla u patnju – naprotiv, nastavila je da radi, da neguje odnos s decom i unucima, i da se pojavljuje u javnosti kao primer hrabrosti i postojanosti.

Mnoge žene koje su izgubile supruge prepoznale su se u Slavici Rokvić – u njenoj potihoj borbi, u kontrastu između javne i privatne tuge. Njen primer često se ističe u medijima ne zbog glamura, već zato što predstavlja sliku ljubavi koja traje i nakon kraja. Njena rečenica „ti nisi ni otišao – postao si dah“ opisuje ono nevidljivo, ali trajno prisustvo koje osećaju oni koji su voleli duboko.

Tuga, kako kaže, više ne dolazi u talasima koji lome – sada je deo nje, ali ne vodi je, već prati. U njenim očima više nema suza svaki put kada se seti muža; sada je tu osmeh, jer zna da je bio voljen i da i dalje živi kroz ono što je ostavio. A to su dela koja nadilaze vreme – pesme koje će nastaviti da se pevaju, poruke koje će nastaviti da se prenose, i ljubav koja će ostati primer i inspiracija za mnoge.

Slavica je u svojoj poruci, kao što je to činila i ranijih godina, pokazala da život posle gubitka može biti i nežan, ako ga ispunimo sećanjima i zahvalnošću, umesto da ga obeležimo samo tugom. Zato njene reči nisu samo posveta mužu – one su i mala škola života za sve nas. Uče nas da volimo bez straha, da tugujemo s merom, i da se sećamo s osmehom. Jer, kao što i sama kaže: „apsolutna ljubav ne umire“