Blic“ navodi da je jedno od najzagonetnijih pitanja svetske arheologije ponovo dospelo u centar pažnje, jer je međunarodni tim istraživača objavio nalaze koji bi mogli zauvek da promene način na koji se razume Uskršnje ostrvo i njegova čuvena kamena čuda.
- Ta ostrvska tačka usred Tihog okeana, usamljena i misteriozna, oduvek je privlačila pažnju ne samo naučnika već i običnih ljudi koji su se pitali ko je, kako i zašto podigao ogromne figure moai statua. Sada je, više od devet vekova nakon što su prvi kameni kolosi počeli da nastaju, izvesno da priča o njihovom poreklu nije onakva kakvu su generacije pretpostavljale.
Dugo je važilo mišljenje da su monumentalne statue mogle biti rezultat rada velikog i organizovanog društva, gotovo proto-države, sa jasnom hijerarhijom i disciplinovanom radnom snagom.
- Smatralo se da su stotine ljudi morale da budu uključene u proces — od klesanja do transporta statua koje teže od 12 pa sve do 80 tona. Međutim, novo istraživanje, zasnovano na digitalnim 3D mapama glavnog kamenoloma, dovelo je do obrta: pokazalo je da iza svake statue najverovatnije stoji mala zajednica ili čak jedna proširena porodica.
Prema novim nalazima, svaka od tih malih grupica imala je sopstvenu „radionicu“, mesto u kamenolomu gde bi započinjali i završavali rad na svojoj statui. U ovim prostorima arheolozi su identifikovali oko trideset jasno razdvojenih zona, od kojih svaka nosi svoje stilske, tehničke i materijalne osobenosti. Ova podela nije bila administrativna, već prirodna — granice radionica pratile su strukturu stene, pukotine i prirodna udubljenja.
- Naučnici su, koristeći snimke iz drona i spajanjem više od dvadeset hiljada fotografija, napravili digitalnu mapu koja omogućava doslovno „šetanje“ po kamenolomu, pa čak i sagledavanje delova koji su sa zemlje nevidljivi. Taj pogled iz vazduha otkrio je mnoge detalje koji su ranije bili skrivani, bilo zbog nepristupačnosti terena, bilo zbog toga što je kamenolom decenijama ostajao nedovoljno dokumentovan. Profesor Karl Lipo, jedan od vodećih autora istraživanja, opisuje kamenolom kao svojevrsni „arheološki Diznilend“, naglašavajući koliko su stenovite formacije i ostaci nedovršenih moaija bogati informacijama o svakodnevnom životu zajednica koje su tu radile.
Naročito je zanimljivo da su tehnike klesanja varirale od radionice do radionice. Neki majstori su počinjali od lica statue, pažljivo ucrtavajući oči, nos i usne, dok su drugi prvo oblikovali grubi blok pa tek onda prelazili na detalje. Neki su radili frontalno, drugi bočno, prilagođavajući se reljefu stene. Postoje i statue sa neobičnim osobinama, uključujući figure sa mekšim, ženstvenijim crtama, što dodatno potvrđuje da su majstori imali izražen lični stil.
- Ovi nalazi doveli su u pitanje ustaljeno mišljenje da je moćna centralizovana vlast upravljala celokupnom produkcijom moaija. Upravo suprotno — sve ukazuje da je proces bio decentralizovan i da je zajednica Rapa Nuija funkcionisala kao skup mnogih malih društvenih jedinica. To potvrđuje i činjenica da radionice nisu bile odvojene velikim razdaljinama, već prirodnim pukotinama u steni koje su grupe jednostavno koristile kao svoje radne granice.
- U sredini članka, „Kurir“ ističe da su ova otkrića posebno važna jer demistifikuju predstavu o velikim graditeljskim naporima. Ako se ranije mislilo da je pomeranje statua zahtevalo ogroman broj ljudi, nova istraživanja pokazuju da je realnost bila znatno drugačija. Eksperimenti sprovedeni poslednjih godina ukazuju da bi relativno mala grupa od dvadesetak ljudi mogla da pomera statue tehnikom ljuljanja. Uz dovoljno konopaca i sinhronizovane pokrete, moai bi se bukvalno „šetao“ napred. Ova ideja dugo se činila fantastičnom, ali eksperimenti su pokazali da je sasvim izvodljiva. Statua se ritmičnim povlačenjem naizmenično ka jednoj pa drugoj strani, uz lagano naginjanje, može kretati napred kao da pravi male korake.
Ova tehnika objašnjava mnoge arheološke tragove, uključujući specifičnu širinu i oblik puteva koji su vodili od kamenoloma do finalnih lokacija statua. Ti putevi, konkavne površine širine oko četiri i po metra, savršeno bi stabilizovali statuu tokom „hodanja“. Nekadašnji stanovnici ostrva zaista su ih gradili pažljivo i sa jasno definisanom svrhom, ne samo kao prolaze već kao funkcionalne kanale za transport.
- Uskršnje ostrvo, izolovano i bez velikih prirodnih resursa, dugo se smatralo primerom društva koje je navodno doživelo kolaps zbog preterane eksploatacije šuma i organizacije „mega-projekata“. Međutim, ovi novi nalazi ukazuju da je priča mnogo složenija. Nije reč o velikim masama radnika, već o malim zajednicama koje su, uprkos skromnim resursima, razvile zadivljujuće tehnike klesanja i transporta. Takav uvid menja način na koji se shvata istorija ostrva, ali i opšti pogled na ljudsku inovativnost u teškim uslovima.
Kako istraživači objašnjavaju, jedna statua mogla je biti delo četiri do šest klesara, dok je prateća logistika — od obrade alata do snabdevanja vodom i konopcima — bila poverena tek manjoj grupi dodatnih ljudi. To je neverovatno malo za figuru koja može dostići i deset metara visine. Istovremeno, ova činjenica izgleda sasvim logično ako se zna da društvo Rapa Nuija nije bilo politički ujedinjeno, već sastavljeno od mnogih zasebnih klanova. Svaki klan gradio je svoju statuu kao duhovni i društveni znak identiteta, a ne kao deo velikog državnog projekta.
Sudbina statua i danas izaziva divenje i pitanja. Čak i oni koji su ostali nedovršeni nose snažnu emocionalnu priču, jer pokazuju kako je svaki blok bio deo nečije ambicije, nečije vere i nečijeg odnosa prema precima. Moai nisu samo figure — oni su simbol veze između živih i mrtvih, između prošlosti i onoga što je zajednica želela da ostavi budućim generacijama.
Kako „Nova“ naglašava, nova studija takođe otvara dodatna pitanja, posebno pitanje zašto je zajednica toliko investirala u ovako naporan i dugotrajan proces. Ako su grupe bile male i nezavisne, šta ih je motivisalo da stvaraju tako velike projekte? Naučnici smatraju da je u pitanju spoj duhovnosti, društvenog statusa i dubokog verovanja u moć predaka. Moai su simbolizovali zaštitu, snagu i kontinuitet, a njihov nastanak bio je čin pripadnosti i čuvanja tradicije.
Kroz novi 3D model i digitalnu mapu, istraživači su otvorili vrata za buduća posmatranja i analize, a takođe omogućili da svet zaviri u kamenolom na način kakav ranije nije bio moguć. To znači da će se o moai statuama još mnogo pisati i istraživati, ali je jedno jasno: priča o Uskršnjem ostrvu sada je dobila novu dimenziju, dublju i ljudskiju.
Istraživači zaključuju da se sve najbolje razume kada se sagleda u celini — od načina na koji su statue klesane, preko radionica raspoređenih po steni, do tehnike „hodanja“ kojom su pomerane. Sve ukazuje da su male grupe ljudi mogle postići ono što se vekovima smatralo nemogućim. A možda je upravo u tome najveća čar ove priče: u pokazivanju da ljudska domišljatost, čak i na malom ostrvu usred okeana, može stvoriti nešto što će trajati vekovima
