Nakon što je moj muž doveo našu stariju ćerku da upozna svog novorođenog brata, dogodilo se nešto što nas je potpuno šokiralo. U tom trenutku, nisam znala šta da kažem, jer njena reakcija nije bila onakva kakvu smo očekivali.
- Kada sam saznala da ćemo dobiti dečaka, osećala sam čistu radost, ali odmah sam pomislila na našu ćerku, koja je tada imala samo godinu i po. Brinula sam se kako će ona reagovati na dolazak novog člana porodice, jer je to značilo promenu u njenom životu. Svi znamo da starija deca mogu biti ljubomorna na mlađu braću i sestre, što ponekad ostavlja posledice na njihovoj osetljivoj psihi.
Zato sam se trudila da joj što pre objasnim da u mom stomaku raste mali brat kojeg treba da voli i štiti. Pričala sam joj o tome svaki dan, mazila je i uveravala da će imati nekog posebnog za sebe. Delovalo je kao da razume, ili barem da se trudi da razume. Međutim, ko zna šta se zapravo dešava u glavi deteta te dobi?
- Kada sam ležala u bolnici sa novorođenčetom u naručju, moj muž je došao sa našom ćerkom da upozna svog brata. Naša mala devojčica je stajala pored kreveta i dugo gledala u malog dečaka koji je bio umotan u plavi ćebe. Očigledno je pokušavala da shvati šta se zapravo događa i da pronađe odgovarajuće reči za situaciju.
Ispod svega toga, kao da je pokušavala da shvati zašto je to malo stvorenje tu, i zašto je sada u mojim rukama. Nije ništa rekla, samo je gledala. Nakon toga je podigla pogled ka meni, a zatim se opet okrenula ka bebi. Nabrala je nos, naduvala obraze, skupila obrve, i odjednom izgovorila rečenicu koja nas je sve potpuno zbunila.
- Mama, zašto si ovo uradila? Mislila sam da ćeš mi dati velikog brata. Ali on je mali! Moje lutke su veće od njega. Vrati ga nazad. Ja hoću velikog. Kao tata.Moj muž je zbunjen pogledao i pokušao da sakrije smeh, dok sam ja bila toliko iznenađena da sam jedva mogla da se suzdržim da ne prasnem u smeh. Čitava scena je bila tako nevina i iskrena da smo svi u tom trenutku, uključujući medicinsku sestru, morali da se nasmejemo. Svi smo se trudili da ostanemo ozbiljni, ali bilo je to gotovo nemoguće.
- Međutim, naša ćerka nije završila tu. Nakon što je nekoliko minuta razmišljala, ozbiljno je prišla bliže, dodirnula ćebe prstom, pogledala brata, i gotovo šapatom izgovorila:
Pa… dobro. Može da živi sa nama… neko vreme. Onda ćeš mi doneti velikog. Dobrog. A ovog — ja ću da slomim.U tom trenutku je postalo jasno da je, iako deluje kao ozbiljna odrasla osoba, još uvek dete koje ne razume sve u potpunosti. Nije dopuštala nikome da priđe bebi, čak ni svom tati, jer je bila odlučna da ga ona sama odgaja. Tako je izjavila:
- Ovo je moje malo. Ja ću ga sama odgajati. Da postane veliki.Za manje od sat vremena, ona je već bila potpuno posvećena svom novom “mališanu”, i činilo se da je zaboravila na svoje lutke i sve druge stvari. Bilo je to iznenađujuće, ali u isto vreme i jako dirljivo.
U tom trenutku sam shvatila koliko je svaka reakcija, ma koliko bila neobična, bila iskrena i čista. Nije bilo ljubomore, samo je želela da bude sigurna da je ona i dalje važna. U njenom svetu, sve što je novo, mora biti prilagođeno njenoj percepciji, a to je pokazala na najslađi mogući način.
Ovaj trenutak ću zauvek pamtiti kao primer nevinosti i istinske ljubavi, jer bez obzira na to što je bila malo razočarana zbog toga što njen “mali brat” nije bio onako veliki kao što je očekivala, ona je ipak spremna da ga prihvati. Iako je u tom trenutku želela da ga “slomi” (u njenom detinjastom, neškodljivom smislu), ona je zapravo već počela da ga voli i da se brine o njemu
