Stari Lazar je ležao na samrtnoj postelji, okružen bogatstvom koje mu više ništa nije značilo. Ceo život je proveo gradeći imperiju, ali dok je gledao u lica svoja tri deteta okupljena oko njega, video je svoj najveći neuspeh.
- Njegova dva sina, Stefan i Mihailo, bili su preslike njegove ambicije, ali ne i njegove mudrosti. Bili su tvrdi, proračunati i već su u očima merili nasledstvo koje će podeliti. Svađali su se oko sitnica, takmičili se u svemu, a ljubav prema ocu zamenili su nestrpljenjem.
Jedina svetla tačka bila je njegova najmlađa ćerka, Ana. Bila je tiha, povučena i zamišljena. Nije marila za bogatstvo. Volela je knjige, muziku i duge šetnje po poljima. Braća su je ismevala, nazivajući je “sanjarem”. Ali Lazar je u njenim očima video dobrotu koju je kod sinova davno izgubio.
Osećajući da mu se bliži kraj, odlučio je da im postavi poslednji test. Poslednju lekciju.
Pozvao ih je sve troje. Njegov glas je bio slab, ali reči su bile jasne.
“Dao sam vam život ispunjen bogatstvom,” rekao je. “Ali sada, želim da mi pokažete da li ste razumeli šta zaista vredi.”
Pored kreveta su stajale tri identične, kožne kese. U svakoj je bila ista, pozamašna svota novca.
“Uzmite ovaj novac,” nastavio je. “Imate vremena do zalaska sunca. Vaš zadatak je da ovim novcem kupite nešto čime ćete ispuniti ovu sobu do vrha. Onaj ko uspe, pokazaće da je dostojan da nasledi ne samo moje bogatstvo, već i moje ime.”
- Stefan i Mihailo su se pogledali, a oči su im zaiskrile od takmičarskog duha. Zgrabili su kese i izjurili iz sobe, već se prepirući oko toga ko ima bolju ideju.
Ana je ostala. Prišla je ocu i poljubila ga u čelo. Nije uzela svoju kesu odmah. Dugo je sedela pored njega, pokušavajući da razume ne njegove reči, već njegovo srce. Šta je to “vredno”? Šta može “ispuniti sobu”?
Za to vreme, njena braća su jurila po gradu. Stefan, praktičan i uvek u potrazi za prečicom, otišao je na obližnju farmu. Za sitan novac, kupio je nekoliko ogromnih bala slame. “Ovo je genijalno,” mislio je. “Najjeftiniji način da se ispuni najveći prostor.”
Mihailo je, sa druge strane, želeo da impresionira oca bogatstvom. Otišao je u najskuplju radnju i kupio na desetine najfinijih jastuka, punjenih guščjim perjem. “Slama je za seljake,” mislio je. “Perje je luksuz. Otac će to ceniti.”
Sunce je počelo da zalazi. Braća su se vratila, vukući svoje “bogatstvo”. Poslednji zraci sunca su se probijali kroz prozor, a Anina stolica je bila prazna.
“Odustala je,” podsmehnuo se Stefan. “Znao sam da sanjar nije za ovakve zadatke.”
Lazar je pogledao u prazno mesto gde je sedela njegova ćerka i lice mu se smračilo od razočaranja.
- Stefan je, ponosan, prvi uneo svoje bale slame. Bacio ih je na pod, a prašina je poletela na sve strane, ispunjavajući sobu mirisom sena. “Evo, oče!”, rekao je. “Soba je puna. I nije me koštalo skoro ništa.”
Lazar ga je pogledao tužno i odmahnuo glavom. “Ispunio si sobu, sine. Ali ispunio si je prašinom i prazninom.”
Zatim je ušao Mihailo, vukući ogromne kese pune najfinijeg guščjeg perja. Prosuo ih je po podu. Perje je poletelo, stvarajući beli, haotični oblak. “Vidi, oče!”, povikao je. “Najmekše, najskuplje perje! Vrednost!”
“Ispunio si pod, ne i sobu,” odgovorio je starac, a glas mu je bio još slabiji. “A vrednost si prosuo bez smisla.”
Sinovi su se gledali, besni i zbunjeni. Otac je sklopio oči, poražen.
U tom trenutku, vrata su se tiho otvorila. Ušla je Ana.
U rukama nije nosila ništa osim jedne, jedine sveće i kutije šibica.
Njena braća su prasnula u smeh. “To je tvoje rešenje?”, podsmehnuo se Mihailo. “Jedna sveća? Time nećeš ispuniti ni kutiju za cipele!”
- Ana im nije odgovorila. Prišla je prozoru i navukla teške zavese, uronivši sobu u gotovo potpuni mrak. Zatim je prišla centru sobe, zapalila šibicu i upalila fitilj sveće.
Plamen je zaplesao. Mali, drhtavi plamen. A onda je njegova svetlost počela da se širi. Topla, zlatna svetlost je potisnula tamu iz svakog ugla. Popela se uz zidove, dosegla tavanicu. Osvetila je lica njene braće, otkrivajući njihov šok. Osvetila je lice njenog oca. Ispunila je celu sobu.
Lazar je otvorio oči. Na njegovim usnama se pojavio slab, ali ponosan osmeh. Pogledao je u Anu, a oči su mu sijale na svetlosti sveće.
“Ona je razumela,” prošaputao je, a glas mu je bio pun mira. “Svetlost. Toplina. Nada. To su stvari koje zaista vrede i koje ispunjavaju svaki prostor. Ona je moj pravi naslednik.”
- Okrenuo se ka sinovima. “Vama ostavljam novac i imanja. Podelite ih. Ali njoj,” rekao je, pokazujući na Anu, “njoj ostavljam ono najvrednije. Svoje ime, svoju mudrost i upravljanje fondacijom koja pomaže mladim sanjarima. Vi ste dobili bogatstvo. Ona je dobila nasleđe.”
Te noći, stari Lazar je preminuo, miran. Braća su stajala u tišini, posramljeni, okruženi svojim bezvrednim hrpama slame i perja.
A Ana je sedela pored očevog kreveta. U ruci je držala onu jednu, malu sveću. I njena svetlost je ispunjavala celu sobu.
