Priča o ljubavi između Dušana Bajevića i Bege Biberović je svestran primer toga da prava ljubav ne poznaje granice. Njihova veza, koja je počela pre više od trideset godina, nije bila samo obična romansa.
- Bilo je to nešto mnogo više – borba, iskušenje, ali i pobeda ljubavi nad društvenim normama koje su ih pokušavale razdvojiti. Ova priča potvrđuje koliko ljubav može biti snažna i istrajna, čak i u najtežim trenucima.
Dušan je prvi put ugledao Begu u Mostaru, u maju 1966. godine. Tada je bio mlad, i šetajući Mostarom, između popularnih kafića „Rondo“ i „Bristol“, ugledao je devojku koja će mu zauvek promeniti život. Njegove zelene oči susrele su se s njenim crnim očima, a svaki pogled postajao je intenzivniji. Iako je znao njeno ime, nije imao hrabrosti da joj priđe. Ali, život je imao svoje planove. Tokom jednog turnira u Istanbulu, Dušan je skupio snagu i odlučio da napiše pismo. Pismo koje će biti prvi korak u ljubavi koja je bila suočena s brojnim preprekama.
- Bega Biberović dolazila je iz muslimanske porodice koja je imala vrlo stroga pravila i nije se mešala s pripadnicima drugih vera. Dušan, kao pravoslavni Srbin, bio je neprihvaćen. No, ljubav je bila jača od tih normi. Po Dušanovim rečima, Begina porodica je bila jako vezana za svoja verovanja i teško su mogli prihvatiti činjenicu da se njihova ćerka zaljubila u pravoslavnog momka. Ipak, ljubav koja je bila neizmjerno snažna i strastvena nije im dala da se predaju, pa su njih dvoje, uz sve društvene i porodične pritiske, nastavili svoju vezu.
- Jednog dana, dok su bili srećni u svom odnosu, Bega je došla kod Dušana slomljena. Rekla mu je da njeni roditelji žele da je silom udaju za drugog mladića, a ona je želela samo njega. Od tog trenutka donose odluku da se više neće razdvajati i da će, bez obzira na sve prepreke, živeti zajedno. Par je ubrzo, nakon tri nedelje života u Duškovoj kući, odlučio da se venča. „Na svaku utakmicu izvan Mostara odlazio sam sa strahom da je neću zateći kod kuće“, prisećao se Dušan kasnije.
Begina porodica nije lako prihvatila da je njihova ćerka “ukradena”. Njeni roditelji nisu želeli ni da čuju za njenog novog muža, Dušana. No, vreme je učinilo svoje. Iako je početno bilo teško, stvari su počele da se menjaju, a ljubav koju su Dušan i Bega gajili postepeno je bila prihvaćena. U intervjuima koje je Dušan davao, uvek je naglašavao kako su, i pored svih problema, shvatili da ljubav ne poznaje prepreke. Ova ljubavna priča nije bila samo njihova – ona je promenila i njihove roditelje, koji su naposletku shvatili da prava ljubav uvek pobedi.
- Tako su, s godinama, postepeno postali porodica u pravom smislu te reči. Kada su se preselili u Atinu, gde su nastavili zajednički život, život im nije nudio miran tok, ali su se uvek držali zajedno. Rat u Bosni i Hercegovini, koji je počeo 1992. godine, za njih je bio još jedno iskušenje. Tada su, kao porodica, doživeli najveće tragedije, ali su ostali zajedno, preživljavajući najveće teške trenutke svog života. Dušan i Bega, u tim trenucima, nisu imali izbora nego da donesu hrabre odluke koje su ih vodile ka miru.
Ljubavna priča Dušana i Bege Bajević, koja se proteže kroz desetljeća, ne prestaje da inspiriše. Pokazuje kako ljubav može biti snažna, strastvena i otporna na sve – porodične pritiske, ratne strahove, čak i društvene norme koje pokušavaju da je obustave. Na kraju, Dušan i Bega su dokazali da ljubav nije samo romantika, već snaga koja nas vodi kroz život, ne stajući pred bilo kakvim barijerama.
