Nikad čovek ne zna kada će mu se ukazati prilika da pokaže svoje čojstvo ili junaštvo. Tako ni Iso Mahmutović nije ni sanjao šta će ga snaći kada je pošao na posao jednog junskog dana davne 1972. godine.
Ovaj kršni, a skromni Bijelopoljac, bio je zaposlen u Opštegrađevinskom preduzeću „Titograd“. Ovo preduzeće je dobilo zadatak da sruši kapelu na Lovćenu, zavetnu Njegoševu crkvu i njegovo grobno mesto. Kada im je upravnik gradilišta saopštio radni zadatak, Iso i njegove kolege su shvatili šta ih čeka.
Sa ove vremenske distance možemo samo da zamislimo koliko im je bilo teško i neprijatno kada su čuli da treba ručnim alatom da ruše ovu, nadaleko čuvenu, pravoslavnu svetinju. Posebno ako se uzme u obzir da je većina radnika bila islamske veroispovesti.
U kriznim momentima se najbolje vidi od kakvog su materijala ljudi sazidani. Iso Mahmutović je to pokazao svojom rečenicom: „Ja neću da rušim nečiju svetinju, da ukaljam obraz i ruke, da na decu bacim sramotu i prokletstvo!“ – čime je upisao sebe u nezaborav.
NE TREBA RUŠITI SVETINJE
Upravnik je pokušao da mu objasni da to nije nikakva svetinja nego spomenik koji treba ukloniti da bi na njegovom mestu bio podignut mnogo veći i lepši, te da to, uostalom, nije njegova svetinja. Međutim, Iso je bio još uporniji: „Ja sam rekao: neću da rušim ničiju svetinju, a ako neko pokuša da ruši moju, može samo preko mene mrtvog!“
Upravnik je video Mahmutovićevu odlučnost i inteligenciju, te shvatio da ga ne može „prevesti žednog preko vode“, pa je pokušao pretnjom: „A ako je to naređenje i ako zbog toga možeš dobiti otkaz s posla?“
Na takvu drskost nadređenog, Iso je imao još uverljiviji odgovor: „Nema toga ko mi to može narediti, a što se tiče otkaza, ne morate se mučiti, već ga imate, ja odlazim sam“.
Kada se zna da su za njim, takođe odbijajući naređenje, niz Lovćen pošli i ostali radnici, njegov podvig dobija još veću dimenziju. Kažemo podvig jer je Iso vrlo dobro znao da će ga ubrzo saslušavati UDBA i da će mu to otežati dalji život.
Iso Mahmutović je ostao nepokolebljiv i kada su ga saslušavali i nastavio je da živi svoj život sa svojom porodicom. Za vrednog i poštenog radnika uvek se nađe posla, i takav se ne boji gladi.
HRABAR POTEZ
Isov hrabri potez je odložIo rušenje svetinje, ali su to uporni rušitelji obavili kasnije uz pomoć zatvorenika iz Spuža i građevinske mehanizacije, o čemu postoji i video zapis.
Kapela je srušena, na njeno mesto je postavljen mauzolej, Iso je sačuvao obraz i proživeo časno svoj život. Njegov sin Ćazim je 35 godina kasnije primio posthumno priznanje od Mitropolita Amfilohija za svog oca. Guslar Sava Stanišić je opevao Isa i njegovo slavno delo.
IMAT ĆE SE NA KOGA UGLEDATI
Ćazim i njegovi potomci imaće na koga da se ugledaju i prema kome da se upravljaju u svom životu. Ustvari, ko god hoće, ima na koga da se ugleda.
Ova priča o Iso Mahmutoviću nije samo priča o jednoj osobi, već o univerzalnim vrednostima čojstva i junaštva. Ona nas podseća na to koliko je važno stajati iza svojih uverenja, čak i kada se suočavamo sa velikim pritiscima i rizicima. Iso je svojim delom pokazao da pravi heroji nisu uvek oni koji se bore na bojnim poljima, već i oni koji se bore za svoje principe i verovanja, bez obzira na cenu.
Priče poput Isove služe kao inspiracija svima nama da budemo hrabri i dosledni, da poštujemo svetinje i vrednosti drugih, te da se uvek trudimo da činimo pravu stvar, bez obzira na sve prepreke i izazove.
