Te 1992. godine, kada su u Bosni i Hercegovini vladali rat i sukobi, nacionalna i verska pripadnost odlučivala je o životu ili smrti ljudi. U tom turbulentnom periodu, kada su sukobi između Srba, Muslimana i Hrvata bili u punom jeku, ljubav i brak Merime i Dušana pokazali su da ljudski odnosi mogu prevazići te teške granice.
Merima Buzimkić iz Bosanskog Grahova, koja je 1992. godine došla u Beograd iz Knina vojnim avionom, tražeći svoju tetku u Batajnici, upoznala je Dušana Pavlovića. Tih oktobarskih dana, dok je rat u Bosni bio u punom intenzitetu, sudbina je spojila njih dvoje. Početak njihove priče datira iz 22. oktobra 1992. godine, kada su se sreli, a mesec dana kasnije Dušan je pozvao Merimu na svoju slavu, što je bio povod da se bolje upoznaju.
Merima se pristala udati za Dušana, iako u tom trenutku nije imala nikakve informacije o sudbini svojih roditelja, koji su u Bosni bili izloženi ratnim strahotama. Oni su proveli godinu dana nevenčani, tokom kojih su radili i štedeli kako bi organizovali svadbu. Ubrzo su dobili dvoje dece, iako su i dalje bili suočeni s neizvesnošću koja je pratila rat.
Kada su Merimina porodica i prijatelji saznali za njen brak s pravoslavcem, nisu svi odmah prihvatili njenu odluku. Merimin otac Osman u početku je bio nezadovoljan njenim izborom, ali se njegovo mišljenje promenilo kada je upoznao Dušana. Iako su u početku imali određene sumnje, Osman i ostatak porodice su shvatili da je Dušan dobar čovek i postao im je omiljen zet.
U svojoj porodici, Merima i Dušan imaju i drugu sestru koja se udala za Amerikanca i sada živi u Njujorku, dok je treća sestra ostala u Bosni i udala se za Muslimana. Meriminu porodicu čini raznolika i multinacionalna, što odražava njihov otvoreni i tolerantni stav prema različitim verovanjima i nacionalnostima. Otac Osman sada sa ponosom ističe da u njegovoj kući postoji tri veroispovesti.
Kada je Merima stigla u Beograd, iako su svi znali njeno poreklo, nikada nije naišla na ružne komentare ili neprijatnosti zbog svoje verske ili nacionalne pripadnosti. Sretala je i ljude koji su zbog rata bili ogorčeni, ali nikada nije doživela direktnu uvredu.
Danas, Merima i Dušan obeležavaju sve praznike i poštuju sve hrišćanske i muslimanske običaje. Merima kaže da je važno kakav je neko kao osoba, a ne samo koja je njegova verska ili nacionalna pripadnost. Ova filozofija je utkala u vaspitanje njihove dece, koja su odrasla uz vrednosti poštovanja i ljubavi prema svima bez obzira na njihove različitosti.
Sada, nakon trideset godina braka, Merima i Dušan uživaju u zajedničkom životu, slaveći Božić i Bajram sa svojom porodicom. Merima i Dušan su primer da ljubav može prevazići sve prepreke, te da su ljudi važniji od religijskih i nacionalnih razlika. Njihova priča je potvrda da je moguće živeti u harmoniji i poštovanju unatoč svim razlikama koje nas mogu deliti.
