U današnjem članku pišemo o poslednjim trenucima života jednog od najvoljenijih umetnika sa naše regionalne scene, glumcu i muzičaru Marinku Madžgalju.
- Njegova borba sa teškom bolešću, kao i njegove poslednje želje, svedoče o snazi, ljubavi prema porodici, i unutrašnjoj hrabrosti. Marinko je bio poznat po svojoj harizmi, ali i po tome što nije odustajao, čak ni u trenucima kada su mu lekari dali samo nekoliko meseci života.
Kada je Marinko saznao za dijagnozu karcinoma pankreasa, imao je samo 37 godina. Nažalost, bolest je bila dijagnostikovana prekasno, pa su lekari morali da mu saopšte najtežu moguću vest — da mu je preostalo veoma malo vremena. Iako je dijagnoza bila teška i sumorna, Marinko je odbio da se preda. Prema rečima njegovih prijatelja i porodice, on je nastavio da živi sa optimizmom i ljubavlju prema svojim najbližima do poslednjeg trenutka.
Poslednja želja koju mu je kum ispunio bila je krštenje, koje je Marinko želeo da obavi u crnogorskom manastiru Ostrog. Taj trenutak bio je za njega duboko intiman i značajan. Njegov kum, Dušan Kovačević, bio je prisutan i učestvovao u tom činu, a Dušan je kasnije izjavio da nikada neće zaboraviti trenutak kada ga je Marinko zamolio da bude njegov kum. Dušan je, na njegovu želju, morao prvo da primi svetu tajnu kako bi mogao da ispuni ovu važnu dužnost. Ovaj čin nije bio samo formalnost, već trenutak duhovne smirenosti, trenutak u kojem je Marinko mogao da se oslobodi strahova i poveže sa Bogom i svojim prijateljima.
- Marinko je bio posvećen unutrašnjem miru i duhovnoj ravnoteži, verujući da je duhovna snaga ono što će mu pomoći da se suoči sa bolešću. On nikada nije govorio o svom kraju, već je u razgovorima sa svojim najbližima govorio o snovima, planovima i željama koje je imao. Dušan se seća kako su razgovarali o životu, bez pomena o smrti, dok su zajedno u tišini posmatrali okean, u trenutku kada je Marinko tražio krštenje.
Marinkove poslednje reči i objava na Fejsbuku ostale su urezane u sećanje svih koji su ga voleli. On je, uprkos bolesti, bio zahvalan za podršku koju je dobio od svojih prijatelja i obožavalaca. U svojoj poslednjoj objavi, Marinko je izložio svoju borbu, ali i zahvalnost svim ljudima koji su mu slali podršku i lepe reči. Njegova vera u oporavak, kao i neverovatna snaga duha, svedoče o tome koliko je bio posvećen svom životu i umetnosti. Čak i u najtežim trenucima, on je verovao da će se ponovo vratiti na pozornicu, pred filmske i TV kamere, i ponovo zabavljati publiku.
Na dan kada je preminuo, 26. marta 2016. godine, Marinko je ispraćen pesmama koje su obeležile njegov život. „Jedan dan života“, „Mama Huanita“, „Bolujem ja“, „Tiho noći“, „Na te mislim“, „Što se bore misli moje“ — ove melodije zauvek će biti povezane sa njegovim imenom i umetničkim nasleđem.
- Njegova smrt ostavila je veliku prazninu na regionalnoj umetničkoj sceni, ali Marinko Madžgalj nije nestao. Njegova energija, duhovitost i ljubav prema životu ostale su u srcima svih koji su ga poznavali. Ognjen Amidžić, njegov blizak prijatelj, sećajući se svih zajedničkih trenutaka, naglašava kako ni danas, godine nakon Marinkove smrti, nije u potpunosti prihvatio njegov odlazak. Ognjen, koji je sa Marinkom bio nerazdvojan, čuva njegov broj telefona kao podsećanje na njihov neizbrisivi prijateljski odnos. Čak i danas, kaže Ognjen, često mu se učini da je Marinko tu, u prolazu, kao da je samo nakratko otišao.
Njegova priča ostaje urezana kao simbol ljubavi, hrabrosti, i umetničkog traga koji je Marinko ostavio. On je, bez sumnje, živeo život pun strasti, hrabrosti i vere, a njegov odlazak nije ga učinio manje prisutnim. Naprotiv, Marinko Madžgalj je zauvek ostao u srcima svojih prijatelja, porodice i obožavalaca, kao neko ko je svojim životom i radom ostavio neizbrisiv trag na regionalnoj umetničkoj sceni.
