U današnjem članku želim da se osvrnem na život i delo jednog od najznačajnijih domaćih reditelja, čoveka čiji je opus ostavio dubok trag u televizijskoj i filmskoj kulturi Mihaila Vukobratovića.
- Njegov odlazak nije samo gubitak za porodicu i prijatelje, već i za publiku koja je decenijama pratila njegova dela i u njima pronalazila deo sebe. Nakon teške povrede krajem juna, njegovo zdravstveno stanje naglo se pogoršalo i uprkos naporima lekara, nije uspeo da se izbori. Ta vest pogodila je brojne kolege, glumce, saradnike i gledaoce koji su ga voleli i poštovali.
Odlazak ovog stvaraoca ostavio je prazninu koju je teško popuniti. Njegove serije i filmovi nisu bili samo zabava – oni su predstavljali ogledalo društva, pričali o običnim ljudima, njihovim dilemama, problemima i snovima. Upravo zato je publika osećala da su ti sadržaji i deo njihovih života. Vukobratović je umeo da kroz likove prenese ono što se događa u srcima i mislima ljudi, čineći da gledaoci imaju osećaj da posmatraju realnost, a ne fikciju.
Glumci koji su sarađivali s njim isticali su da je posedovao retku sposobnost da iz njih izvuče ono najbolje. Među prvima koja je javno podelila svoj bol bila je Lidija Vukićević, glumica koja je s njim radila na više projekata. Njene reči – „Divan čovek i divan reditelj, mnogo sam se potresla“ – pokazale su da on nije bio samo profesionalac, već i čovek čija je toplina i ljudskost ostavljala trag. Poštovali su ga i voleli, jer je znao da pristupi svakome s razumevanjem i smirenošću.
Njegova rediteljska karijera započela je 1984. godine, serijom „Siluete“, gde se već mogla naslutiti njegova specifična senzibilnost i osećaj za karaktere. Samo godinu dana kasnije, film „Nije lako sa muškarcima“ doneo mu je ogroman uspeh i otvorio vrata široj publici. Zahvaljujući tom ostvarenju, Vukobratović je stekao status reditelja koji ume da poveže životne teme s humorom, nudeći sadržaj koji je istovremeno zabavan i dirljiv.
- Najveću prepoznatljivost stekao je u svetu televizijskih serija. U 80-im i 90-im godinama njegovi projekti bili su centralni deo kulturnog života bivše Jugoslavije i kasnije Srbije. Među njima se posebno izdvaja „Bolji život“, jedna od najgledanijih i najznačajnijih domaćih serija svih vremena. Ona je na upečatljiv način prikazivala duh epohe, društvene odnose i unutrašnje borbe porodice i pojedinaca. Upravo kroz nju Vukobratović je uspeo da spoji kritički ton s toplinom, stvarajući delo koje i danas ostaje referentna tačka domaće televizije.
- Osim „Boljeg života“, ostavio je snažan pečat i na drugim projektima: „Policajac s Petlovog brda“, „Porodično blago“ i „Igra sudbine“. Svaka od ovih serija nosila je njegov prepoznatljiv stil – spoj dramske napetosti i iskrenog humora, uz likove koji su delovali kao ljudi iz stvarnog života. Njegova snaga ležala je u umeću da se približi emocijama i nadanjima običnih ljudi, pa su gledaoci lako pronalazili sebe u pričama koje je donosio.
U humorističkom žanru takođe je ostavio neizbrisiv trag. Serije kao što su „Stižu dolari“, „Bela lađa“ i „Junaci našeg doba“ nisu bile puka zabava – one su kroz komiku pružale kritički osvrt na društvo. Iza duhovitih scena skrivale su se ozbiljne poruke o životu, slabostima, predrasudama i vrednostima savremenog čoveka. Vukobratović je umeo da komediju pretvori u oruđe za analizu društvenih fenomena, uvek bez cinizma, na način koji publika nije doživljavala kao nametnutu lekciju, već kao priliku za razmišljanje kroz smeh.
Njegove kolege često su ga opisivale kao mirnog i staloženog čoveka. Autoritet nije gradio strogoćom ili distancom, već poverenjem i otvorenošću. Na setu je vladao osećaj slobode, što je glumcima omogućavalo da daju najbolje od sebe. Mnogi su ga doživljavali kao mentora i prijatelja, a ne samo kao reditelja. Znao je da pruži savet, ali i da sasluša, što ga je činilo posebnim. Njegova skromnost i profesionalizam izdvajali su ga u svetu gde često dominiraju ego i sujeta.
Za sve one koji su ga poznavali i radili s njim, Mihailo Vukobratović ostaće primer stvaralačke doslednosti, ljudske topline i umetničke strasti. Njegov opus je dokaz da televizija i film nisu samo sredstvo zabave, već i prostor gde se oblikuju generacije, gde se društvo oslikava i gde se ostavlja nasleđe za budućnost.
Iako je fizički otišao, njegov rad živi kroz dela koja će se gledati još dugo. Publika će se i dalje vraćati njegovim serijama i filmovima, pronalazeći u njima humor, toplinu i kritičko ogledalo vremena. Tako će sećanje na njega ostati snažno i prisutno, baš kao što su to činili njegovi junaci – živi, autentični i večni.
