Starac Gavrilo iz Gruzije, čovek čije ime i danas odjekuje među vernicima, ostavio je za sobom dragocenu riznicu duhovnih pouka i mudrosti. Rođen 1929. godine kao Gavrilo Urgebadze, ovaj arhimandrit i isposnik posvetio je ceo život molitvi, postu i neprekidnom traganju za Božijom voljom.
- Njegovo ime se često vezuje za čuda i nadahnjujuće reči koje su ostavile dubok trag u srcima ljudi, ne samo u Gruziji već i širom pravoslavnog sveta. Ono što ga je izdvajalo od drugih bio je njegov ubedljiv i iskren način prenošenja vere, kao i snaga njegove ljubavi koja se osećala u svakoj izgovorenoj rečenici.
Jedna od njegovih najupečatljivijih poruka bila je: „Čovek bez ljubavi je kao krčag bez dna“. Ova slika na jednostavan način objašnjava ljudsku prazninu kada iz srca iščezne ljubav. Kao što krčag bez dna ne može zadržati ni kap vode, tako ni čovek bez ljubavi ne može da primi niti pruži sreću, smisao i toplinu. Starac Gavrilo je govorio da je ljubav osnovna vrlina koja ispunjava ljudsku dušu i povezuje čoveka sa Bogom i drugima. Bez nje, život se svodi na puko postojanje, bez temelja i bez pravog oslonca.
- Njegove reči imale su posebnu težinu jer nisu dolazile iz teorije, već iz ličnog iskustva i života punog žrtve. Ljubav je, govorio je, ona sila koja obnavlja svet, gradi mostove među ljudima i otvara vrata duhovnog mira. Isticao je da se ljubav ne rađa kao urođen dar, već kao vrlina koja se stiče svakodnevnim trudom, žrtvom i spremnošću da se daruje drugome. „Voleti se uči i dužni smo to da činimo“, poručivao je, ostavljajući jasnu lekciju generacijama koje su dolazile.
Posebno mesto u srcima vernika zauzima činjenica da se njegov grob nalazi u manastiru Samtavro, u blizini Tbilisija, gde brojni hodočasnici dolaze kako bi pronašli utehu i snagu. Tamošnji vernici svedoče da mnogi posetioci odlaze preobraženi, sa osećajem mira i podsticaja da žive ispunjenijim životom. Upravo taj manastir postao je jedno od najposećenijih duhovnih mesta u Gruziji, a priče o starčevim poukama prenose se i u srpskim pravoslavnim zajednicama. Eparhija zvorničko-tuzlanska, na primer, prenela je njegove poruke kao deo šireg podsećanja na duhovne temelje koji i danas oblikuju pravoslavni svet.
- U njegovim izrekama često se oseća i upozorenje da je vera bez ljubavi mrtva, baš kao što je i ljubav bez žrtve nepotpuna. Naglašavao je da u duhovnom životu ništa ne može da se postigne bez spremnosti na odricanje, i da reči same po sebi ne znače ništa ako iza njih ne stoje dela. „Bog neće primiti prazne reči, On hoće ljubav i dobra dela“, govorio je, podsećajući vernike da se vera potvrđuje delima, a ne formalnim ritualima. Njegov glas bio je glas opomene, ali i utehe: da niko nije sam, da Bog nikada ne napušta čoveka, već da je čovek taj koji često napušta Boga.
- Na poseban način je govorio i o smrti, koja u njegovim očima nije bila kraj, već preobraženje. „Ne plašite se smrti, već Suda Božijeg“, isticao je, naglašavajući da je prolaznost ovoga sveta samo most ka nečemu većem i uzvišenijem. Njegove reči unosile su mir u duše onih koji su se suočavali s gubitkom, a njegov stav prema večnosti davao je utehu onima koji su živeli u strahu.
Brojne pouke koje je ostavio zapisane su i danas dostupne u različitim crkvenim publikacijama. U njima se može pročitati kako je govorio da „pravednik se ne plaši Boga“ jer zna da On nije tiranin, već beskrajna ljubav i pravda. U tom smislu, Gavrilo je isticao da je onaj ko voli dobrotu i pravdu u suštini već okrenut Bogu, jer Bog sam jeste beskrajna ljubav i beskrajna dobrota. Za njega, voleti druge značilo je približiti se Bogu, a mržnja je bila put koji vodi daleko od Carstva nebeskog.
- Ono što njegove reči čini univerzalnim jeste to što nisu bile namenjene samo monasima ili duboko verujućim ljudima, već svima. Kada je govorio o ljubavi koja se pokazuje spremnošću da se drugome pomogne, čak i ako to znači prolazak kroz šumu punu vukova da bi se stiglo do bolesnog čoveka, davao je jasnu sliku o nesebičnosti. Njegovo učenje je podsećalo da prava ljubav nikada ne računa cenu i da čovek koji ima sve, ali nema ljubavi, zapravo nema ništa.
Posebno je naglašavao da će u poslednjim vremenima ljudima upravo ljubav, smirenje i dobrota biti spasenje. Ljubav će im pokazati Boga, smirenje će ih uvesti u Carstvo, a dobrota će otvoriti vrata raja. Ove reči postale su putokaz mnogima u vremenu kada je svet, kako je govorio, preplavljen egoizmom i težnjom za materijalnim bogatstvom. Egoizam je, po njemu, bio najveći neprijatelj ljubavi, jer uvek traži i nikada ne daje.
- Njegove poruke našle su put i do domaćih crkvenih zajednica, pa su ga tako često pominjali i srpski duhovnici u svojim propovedima. Kako prenosi Radio Svetigora, upravo u njegovim rečima mnogi vernici sa ovih prostora prepoznali su duhovnu snagu koja im pomaže u svakodnevnim iskušenjima. Iz tih predanja, Srbi su učili da ljubav i smirenje nisu samo osobine svetitelja, već zadatak za svakog čoveka koji želi da vodi istinski hrišćanski život.
Neki njegovi citati ostaju posebno upečatljivi i često se navode kao misli vodilje. Među njima su i: „Ako imaš sve, a ljubavi nemaš, smatraj da nemaš ništa“ ili „Ako mrziš makar jednog čoveka, u njegovom liku mrziš samog Hrista“. Time je jasno stavio do znanja da mržnja razara unutrašnji mir i udaljava čoveka od svega božanskog. U isto vreme, ljubav je bila ključ svakog duhovnog napretka i izvor snage koja može da preobrazi i najteža iskušenja.
- Mnogi savremeni srpski autori u religijskim časopisima podsećali su verni narod na Gavrilove reči. Tako je i „Pravoslavlje“, list Srpske patrijaršije, u više navrata prenosio njegove pouke, posebno ističući značaj ljubavi kao temelja svakog duhovnog života. Njegova jednostavna, a duboka poruka i danas inspiriše da se u svetu punom pometnje i sebičnosti pronađe vreme za dobrotu, saosećanje i nežnost.
Na kraju, starac Gavrilo ostaje upamćen ne samo kao monah i isposnik, već i kao čovek koji je znao da svojim rečima dotakne srce. Njegov životni put pokazuje da svetost nije nedostižna, već da se rađa iz svakodnevnih dela ljubavi i žrtve. Zato i danas njegove poruke odjekuju snažno: ljubav je ta koja gradi, spašava i oplemenjuje, dok egoizam vodi u prazninu. Na zemlji nema čoveka koji može u potpunosti objasniti šta je ljubav, govorio je, ali svako može da se potrudi da uči da voli. Upravo u toj težnji leži smisao života, a u tom smeru su išle sve njegove pouke koje su ostale kao neugasivi plamen za generacije koje dolaze.
