Stevo Žigon, jedan od najpoznatijih jugoslovenskih glumaca, preminuo je 2005. godine u 80. godini života, ostavivši neizbrisiv trag na srpskoj i jugoslovenskoj filmskoj sceni.
- Njegovo ime i dalje se povezuje s nezaboravnim ulogama i specifičnom energijom koju je unosio u svakog lika koji je igrao. Iako je njegovo ime zauvek uklesano u kulturnoj baštini, njegov život, bogat i emotivan, nikada nije bio jednostavan. Njegova smrt je bila tragičan trenutak za mnoge koji su ga obožavali, a poslednji trenuci koje je proveo sa porodicom otkrivaju duboku ljudskost koju je nosio.
Stevo Žigon je rođen 1926. godine u Ljubljani, tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Kao mladić, stekao je iskustvo koje će mu kasnije biti ključno u životnoj i glumačkoj karijeri. Tokom Drugog svetskog rata bio je aktivan u Narodnooslobodilačkom frontu Slovenaca, a 1942. godine uhapšen je od strane italijanskih vojnika.
- Za dlaku je izbegao streljanje, jer je bio maloletan, ali je tokom tog vremena proveo godinu dana u vojnom zatvoru. Njegovo stradanje nije stalo na tome, jer je nakon toga bio poslan u koncentracioni logor Dahau, gde je stekao dragoceno znanje jezika – nemačkog, koje će kasnije iskoristiti za uloge nemačkih oficira u mnogim ratnim filmovima. Iz Dahaua je oslobođen od strane američkih trupa, što mu je omogućilo da nastavi svoj život i umetničku karijeru, koja će biti ne samo uspešna, već i inspirativna za mnoge generacije.
Njegov umetnički put započeo je nakon rata, kada je završio studije glume u Ljubljani. Iako je tokom svoje karijere ostvario mnoge uloge i ostvario uspehe u oblasti režije, upravo su serije kao što su “Otpisani” i “Povratak otpisanih” najviše oblikovale njegovu karijeru. Stevo je bio poznat po tome što je likove uvek igrao sa velikom dubinom i iskrenošću. Njegova sposobnost da prenese emocije i životne borbe na ekranu bila je jedinstvena, zbog čega su ga obožavali kako kolege, tako i publika. Žigon je bio čovek koji nije mario da li je lik koji igra herojski ili negativan – uvek je nastojao da doprinese dubokom razumevanju svakog karaktera.
- Jedan od najzanimljivijih i emotivnih trenutaka u njegovom životu odnosio se na njegovu veru i lične filozofije, koje je često iznosio javno. U jednoj emisiji, govorio je o religiji, nauci i svom ličnom stavu prema veronauci. Njegove reči o veri, koje je izneo u emisiji „Klopka“ na BK televiziji, bile su provokativne i iskrene, jer je isticao da veru ne smatra naukom. “Nauka napreduje jer sumnja, a vera od vas traži da verujete na reč,” rekao je Žigon. Iako je bio kršteni katolik, verovao je da crkva nije isto što i Bog, a taj stav je oblikovao njegov pogled na svet i život uopšte.
Njegova privatna životna priča bila je vrlo kompleksna, a naročito odnos sa vanbračnim sinom Vidom. Stevo je Vidovi postojanje saznao tek kada je sin imao 28 godina, a njihov susret bio je dirljiv. Vid je godinama bio svestan postojanja svog oca, ali ga nije tražio iz straha od reakcije porodice, a i zbog očuha. Tek kada je imao 28 godina, odlučio je da potraži svog oca. Njihov susret je bio pun emocija, a Stevo je, pre nego što je preminuo, nekoliko dana ranije pozvao Vida, tražeći mu oproštaj što ga nije ranije potražio. Vid mu je uzvratio ljubavlju, što je bio trenutak koji je Stevo očigledno želeo da doživi pre nego što je otišao. Ta scena pokazuje ne samo njegovu duboku želju za pomirenjem, već i njegovu ljudsku veličinu, jer je u tom trenutku pokazao ranjivost i emotivnost.
- Njegov poslednji dani bili su ispunjeni tišinom i porodičnom ljubavlju. Poslednja noć Steva Žigona bila je mirna i emotivna, okružen porodicom i voljenim osobama. Njegova ćerka Ivana pamti kako je tu noć pevala svom tati o Danu pobede nad fašizmom, sve dok nije primetila promenu u njegovoj ruci, koja je postajala sve toplija. Njegovo smirenje i spokojni kraj života u krugu najbližih pokazali su koliko je bio svestan svog odlaska, ali i kako su porodica i ljubav u njegovom životu zauzimali centralno mesto.
Njegovo nasleđe živi i dalje, kako kroz uloge koje je tumačio, tako i kroz pričanje o njemu, koje se ne prestaje. Stevo Žigon je bio ne samo veliki umetnik, već i čovek sa dubokim principima. Njegovo nasleđe je bogato, jer je on bio umetnik koji je verovao u snagu umetnosti i njenu moć da menja svet. Njegova supruga Jelena, koja je preminula 13 godina nakon njega, nastavila je da čuva sećanje na njihov zajednički život i ljubav. Zajedno su ostavili trag koji će trajati i kroz mnoge generacije.
Stevo Žigon ostaje upamćen kao ne samo glumac, već i kao ikona koja je oblikovala jugoslovensko i srpsko pozorište, sa ljubavlju, strašću i posvećenost koju je unosio u svaku svoju ulogu i svaki deo svog života. Njegov lik i dela se i dalje pamte kroz sećanja onih koji su ga voleli, kao i kroz neizbrisive uloge koje je ostavio za sobom
