Nikada nismo imali savršen odnos, ali sam se trudila. Svaki obrok, svaka porodična prilika bila je moj način da joj pokažem da nisam neprijatelj. Nikola mi je stalno govorio: „Samo daj malo vremena, mama nije loša.“ Vjerovala sam mu, pokušavala sam.
- Kada mi je predložila iznenađenje za rođendan, bila sam iskreno dirnuta. Rečeno mi je da se ništa posebno ne mora raditi, ali on je insistirao. „Pusti je, ona želi da pokaže da te cijeni.“ Pomislila sam da možda, konačno, sve ide u pravom smjeru.
Sala je bila puna rođaka, smeha i muzike.Milica me zagrlila pred svima i rekla: „Sretan rođendan, dušo!“Svi su aplaudirali, atmosfera je bila vesela, sve je izgledalo savršeno.No, onda je uzela poklon koji je sve promenio.Otvorila sam kutiju s osmijehom, pokušavajući da ostanem smirena pred svima. Očekivala sam nešto simbolično — parfem, šal, možda čak i šolju sa natpisom. Međutim, kada sam pogledala unutra, osmijeh mi je zamrzao.
- Unutra je bila pelena za odrasle i bilješka na kojoj je pisalo: „Za buduću majku koja još uvijek mora naučiti da se ponaša kao odrasla osoba.“Soba je odmah postala tiha. Smijeh je izblijedio, neki su pokušavali da prikriju neugodnost, drugi su se smijali. Ja sam sedila potpuno ukočena. Ruke su mi se tresle, srce mi je kucalo jako.
Milica se najglasnije nasmijala i rekla: „Samo se šalim, ljudi! Malo humora nikad ne boli, zar ne?“ Pogledala sam Nikolu, ali je samo zurio u sto, nije imao hrabrosti da pogleda gore.Pitala sam ga tiho: „Zar ti je to smešno?“U sali je nastala tišina, svi su čuli.Milica mi je odgovorila kroz osmijeh: „Nemoj praviti scenu, to je bila šala. Znaš da te volim.“
- „Šala?“ ponovila sam, glasom koji je počeo da drhti. „Da me poniziš pred svima na moj rođendan? Da se svi smeju meni?“„Nemoj biti drama queen,“ odbrusila je hladno. „Svi znaju da si osetljiva, ali ovo je trebalo da razbije led. Ti si previše ozbiljna, opusti se malo.“U tom trenutku, ustala sam od stola. Svi su zaćutali. „Znaš, Milice,“ rekla sam mirno, „ti ne razbijaš led. Ti razbijaš ljude.“
Nikola je ustao i pokušao da me smiri. „Molim te, pusti to, ljudi gledaju.“ „Neka gledaju,“ rekla sam, gledajući ga u oči. „Jer ovo gledaju godinama. Samo sada više neće.“Ustala sam, uzela torbu i izašla. Na parkingu sam jedva disala, oči su mi bile pune suza, ali nisam plakala. Bila sam prazna. Razocarana, ne samo u nju, već i u njega.Kasnije te večeri, kada se vratio kući, pokušao je da priđe. „Preterala si,“ rekao je tiho. „Preterala?“ pitala sam ga. „Ne, Nikola. Previše sam trpela. To je razlika.“
- „Znaš da je ona takva, ne radi to iz zla.“ „Znaš li koliko puta si to rekao?“ prekinula sam ga. „Koliko puta sam ćutala da ne bih pravila problem? Znaš li koliko puta sam otišla u sobu da plačem, dok si ti njoj pravdao svaku rečenicu?“ Nije imao odgovor. Samo je slegao ramenima i seo.
„Znaš,“ nastavila sam, „nisam ja dete kojem treba pelena, Nikola. Ti si taj koji se boji da odraste i da kaže svojoj majci — dosta.“ Teška tišina ispunila je prostoriju.Sledećih dana nije bilo poziva od Milice. A onda, nakon nedelju dana, stigla je poruka: „Nisam htela da te povredim. Samo sam htela da te naučim da se smeješ. Ali možda sam zaboravila kako to ide.“
Obrisala sam poruku bez odgovora. Jer taj smeh nije bio lekovit — bio je otrovan. I znala sam da dokle god budem ćutala, biće joj lako da me povredi.Od tog dana više nisam tražila da me voli. Naučila sam da cenim sebe dovoljno da ne ostajem tamo gde se moj rođendan koristi kao oružje
