Kada su brat i njegova supruga tragično izgubili život u saobraćajnoj nesreći, svet mi se srušio. Tog dana nisam izgubio samo rodbinu, već i deo svog bića. Najteži teret, međutim, nije bila tuga – već pogled u oči njihove dece. Njihov sin imao je samo tri godine, a devojčica je bila još u pelenama. Tih dana i moja supruga je nosila našeg sina, a kod kuće nas je čekala naša osmomesečna ćerka.
Život nas je stavio pred izbor koji nijedan čovek ne priželjkuje. Ubrzo je sazvan porodični sastanak da se odluči o sudbini dvoje nevine dece. Svi su bili prisutni – snahina braća i sestre, kao i naši najbliži. Bio je to težak, napet trenutak. U srcu tuge, očekivao sam da će neko reći „mi ćemo“. Ali umesto toga, tišina. Jedna od snahinih sestara je hladno predložila da deca budu data u dom. Niko nije protestovao. Samo klimanje glavom i spušteni pogledi.
Sedeo sam, slušao i gledao. U meni se rađao osećaj nelagode, ali i odgovornosti. Gledao sam to trogodišnje dete kako mi steže ruku, nesvesno da mu se upravo kroji sudbina. A onda sam ustao, bez velike drame, bez velikih reči. Samo sam rekao: „Idemo kući. Bićete naši. Nema više razgovora.“ Moja žena je znala – uzela je bebu u naručje, i otišli smo.
Od tog trenutka, postali su naši sin i ćerka. Bez papira, bez procedura, bez pompe. Samo srce. Kuća koja je već bila puna plača, dečjih koraka i pelena, postala je još punija – ali i toplija. Bilo je dana kada nismo znali kako ćemo kraj s krajem. Noći kada je umor lomio kosti. Ali ni jednog trenutka nismo posumnjali u svoju odluku.
Prolazile su godine. Oni koji su predložili dom nikada se nisu javili. Ni rođendanske čestitke, ni paketići, ni pozivi. Samo tišina. Nikome ništa nisam zamerio. Svako živi po svojoj savesti. Ali ono što boli nije njihova odsutnost – već što su se ponovo pojavili kad su deca odrasla.
Kada je došlo vreme da deca preuzmu ono što im pripada od svoje majke – nasledstvo – tada su se probudili rođaci. Odjednom su svi imali nešto da kažu. Pojavile su se optužbe, ljutnja, tihi pogledi preko ramena. Kao da su nešto izgubili, iako nikada ništa nisu dali. Ćutao sam. Deca su bila odrasla i imala pravo da odlučuju sama. Ja nisam ništa sugerisao. Samo sam ih podržao u onome što su smatrali ispravnim.
Ljudi me često pitaju – kako si mogao? Kako si izdržao? Zar nije bilo previše? Odgovor im je uvek isti: nisam mogao da gledam decu svog brata kako odlaze među strance, dok sam ja imao dom i ljubav za dati. To nije bio teret – to je bio moj zadatak. Moje srce nije znalo da broji decu, ono je znalo samo da voli.
Danas su svi odrasli ljudi. Svi imaju svoj put, svoje porodice, obrazovanje. Kada ih pogledam, ne vidim razliku. Ne kažem „moje“ i „njihovo“. Sve su to naša deca. I sve ih volim istom snagom. I ne tražim ni hvala, ni priznanje. Moj mir je u tome što sam učinio ono što je trebalo kad niko drugi nije hteo.
A što se tiče onih koji su izabrali da se sklone – neka im njihova tišina bude svedok. A meni ostaje zahvalnost Bogu što mi je dao snagu da budem čovek kad je to bilo najpotrebnije.
