Zora je umrla ne onako kako bi svi očekivali. Nije bilo to iznenadnog nestanka, niti naglog kraja, već je bila to smrt koja se razvijala kroz godine, tiho i neprimetno.
Niko nije video kako je njeno svetlo polako izgasilo, kako se njene oči povukle, a osmeh koji je deci i svima oko nje pružao toplinu, nestao je, ali je ostao samo kao slaba slika onog što je bila.
- Ona je bila žena koja je deci davala sve. Baka, majka, prijatelj, ona koja je uvek bila tu za sve, da pruži utehu, da sasluša, da pomogne. Ali, niko nije primetio kako je ona nestajala iznutra. Niko nije primetio kako je njeno srce ponekad plakalo, kako su njene ruke bile umorne od davanja, dok se svet oko nje vrteo u svojim brigama, zaboravljajući da je ona tu, kao oslonac, kao stena koja se nije ponekad pitala da li i ona ima koga da se osloni.
Zora je nosila osmijeh kao masku. Njeno srce, dugo već iscrpljeno, nije imalo snage da se bori. Bila je tu za sve, uvek se smijala, uvek bila spremna da pruži ljubav, ali unutra je bio samo prazan prostor, zarobljen u tišini. Svi su je uzimali zdravo za gotovo, smatrajući da je ona uvek tu, da je njen osmeh nešto što neće nestati. Nikome nije bilo važno kako je ona zaista – to nije bilo važno dok se smijala i bila tu za sve.
I tako je, polako, iz dana u dan, Zora nosila svoje umorno telo, sve dok se nije ugasila u tišini. I nije to bila iznenadna smrt. To je bio dugi proces, smrt duše koja je polako nestajala dok je svijet nastavljao da ide svojim putem, zaboravljajući da su među njima bili ljudi koji su davali više nego što su ikada dobili. Kad je Zora konačno nestala, to nije bilo samo fizičko nestajanje, već nestajanje svega onoga što je ona bila – svetlost, ljubav, toplina.
- Njena ćerka, koja je verovala da je učinila dovoljno – zvala je, plaćala račune, organizovala sve – suočila se s istinom tek tada. Nije nikada pitala kako je Zora zaista, nije joj postavljala pravo pitanje. Nikada nije pogledala dublje od površinskih “kako si, mama?” i nikada nije primetila da njena majka više ne smeši svojim bićem. Kada je Zora nestala, kada je iz njenog života otišla poslednja iskra, tada je ćerka shvatila – nije bilo dovoljno samo biti tu fizički. Nije bilo dovoljno samo izgovarati reči, donositi novac ili obavljati zadatke. Trebalo je više od toga. Trebalo je gledati dublje, videti tišinu koja se skriva iza osmeha, pitati: “Kako si ti zapravo, mama?”
I to je lekcija koju mnogi od nas zaboravljaju. Koliko puta zovemo roditelje samo kada nam nešto treba? Koliko puta mislimo da su tu, uvijek dostupni, dok ne nestanu? Ova priča nas podseća da moramo pažljivo gledati one koji nas vole, koji su uvek tu, da im posvetimo vreme, da ne zaboravimo da ih pitamo kako se stvarno osećaju, da ih ne uzimamo zdravo za gotovo. Osmeh koji nam daju nije beskrajan; može nestati, može izbledeti, i kad to shvatimo, možda će biti prekasno.
- Zora nije umrla iznenada. Njena smrt bila je tiha, polako rastuća senka koja je polako prekrila njenu dušu. I možda je njena priča samo još jedan podsetnik da moramo ceniti one koji nas vole, dok su još tu. Da ih ne uzimamo zdravo za gotovo i da ne zaboravimo da im kažemo “hvala”, da im kažemo “volim te”, pre nego što bude prekasno.
