Darko Ašanin bio je jedno od najintrigantnijih imena srpskog podzemlja devedesetih godina. Njegovo ime se vezuje za brojne kontroverze, od saradnje sa Državnom bezbednošću do mafijaških obračuna, a njegova likvidacija 30. juna 1998. godine na beogradskom Dedinju ostaje nerazjašnjena i danas.
Ašanin je bio poznat kao čovek koji je imao bliske veze sa tajnim službama i važo je za nekoga ko je bio izuzetno zaštićen. Njegova povezanost sa Saveznom drźvnom bezbednošću (SDB) bila je više puta pominjana u raznim izvorima, a pojedini inspektori MUP-a su tvrdili da je upravo on bio jedan od prvih koji su angažovani od strane tajnih službi za izvođenje operacija u inostranstvu. O njemu se govorilo kao o „prvom pravom mafijaškom bosu Srbije“, a njegovo ime se provlačilo kroz niz kriminalnih aktivnosti koje su imale veze sa državom.
Jedan od najpoznatijih slučajeva u kojima je Ašanin bio umešan desio se 24. marta 1990. godine, kada je u beogradskom klubu „Nana“ ubijen Andrija Lakonić. Prema svedočenjima, u separeu su tada sedeli Ašanin, Veselin Vukotić i Lakonić. Nakon verbalnog sukoba, Lakonić je upucan, a okolnosti ovog ubistva nikada nisu u potpunosti rasvetljene. Sumnjalo se da je Vukotić pucao, ali je u noći ubistva pobegao iz zemlje uz moguću pomoć inspektora beogradske policije Miroslava Bižića, koji je kasnije zbog svoje uloge u ovom slučaju dobio uslovnu kaznu.
Pored ovog slučaja, Ašanin je bio osumnjičen i za učešće u likvidaciji albanskog političkog emigranta Envera Hadrija u Briselu 1990. godine. Belgijske vlasti su tvrdile da je on bio jedan od izvršilaca ovog ubistva, a kada je 1994. uhapšen u Grčkoj, Belgija je zahtevala njegovo izručenje. Jugoslavija je, međutim, uspela da ga vrati u zemlju, nakon čega je bio zatvoren u istražnom zatvoru, a potom prebačen na lečenje u bolnicu.
Tokom boravka u bolnici, Ašanin je bio pod posebnim tretmanom. Njegov apartman bio je pod naoružanom stražom, a njemu su omogućene povlastice koje nisu bile dostupne običnim zatvorenicima. U intervjuima koje je davao, znao je da se kroz šalu osvrne na svoj status, tvrdeći da „država treba da uloži u zatvore, jer ćemo svi tamo završiti“. Njegova bliskost sa strukturama moći bila je evidentna, a spekulisalo se da je imao rodbinske veze sa Pavlom Bulatovićem, tadašnjim ministrom vojske Savezne Republike Jugoslavije.
Međutim, sve to nije bilo dovoljno da ga spase. Dana 30. juna 1998. godine, dok je sedeo u bašti svog restorana na Dedinju, Ašanin je ubijen hicima iz automatskog oružja, navodno iz snajpera. Počinilac nikada nije pronađen, a istraga je ostala nerazjašnjena. Njegova smrt nije izazvala veliko interesovanje policije, što je samo dodatno produbilo sumnje u njegovu povezanost sa državnim strukturama.
Godinama kasnije, njegovo ubistvo pominjali su razni akteri srpskog podzemlja. Milenko Lakić, član jedne od kriminalnih grupa iz Republike Srpske, 2011. godine je tokom tajnog prisluškivanja u zatvoru u Mostaru tvrdio da je Ratomir Spaić platio da se Ašanin ubije. Međutim, ko je zaista povukao obarač i po čijem nalogu, ostaje nepoznato.
S druge strane, Dejan Milenković Bagzi, zaštićeni svedok na suđenju za ubistvo premijera Zorana Đinđića, pominjao je da je Dušan Spasojević, vođa “zemunskog klana”, tvrdio da je Zvezdan Jovanović greškom ubio Ašanina. Ipak, policija nije nikada ozbiljno istraživala ovu tvrdnju.
Smrt Darka Ašanina ostala je enigma. Njegova uloga u srpskom podzemlju, bliske veze sa Državnom bezbednošću i umešanost u kriminalne aktivnosti bacaju svetlo na period devedesetih, kada su granice između države i kriminala bile zamagljene. Njegovo ubistvo samo je još jedan od stotina nerešenih slučajeva iz tog perioda, u kojem su nestajali oni koji su nekada bili nedodirljivi.
